Istočnik

Стр. 54

источник

Бр. 4.

вријеме, кад у Русији бијаше закон, по коме брат брата продаваше и њим као и сваком ствари управљаше. А данас, кад и мужик зна*за ријечи св. Писма, друкчији је закон, друкчија слобода, па и напредакНо у том се иогледу нашло непријатеља вјери, који су доказивали, да вјера није једини фактор у слободи, слобода да нам је већим дијелом прирођена. Али тиме управо износе потребу религије. Народ, који жели, да се развија у слободи, тај треба да има јак карактер, чисту свијест и здрав морал; а у свему томе најбољи му је учитељ св. Писмо, односно религија. Сама слободна воља, непроткана вјерским осјећајима, слијепа је и обично срће у пропаст. Опојени гордошћу и славољубљем вичу на религију, почињу јавно да нападају на њу одричући јој сваку важност и достојанство, набацују се блатом на њезине сјајне истине, подмећући јој и такву слабост, као да она тобоже кочи точак науке, а не убрзава и не даје јој већег полета. Данас сама филозофија не држи до те вике ни најмање, већ скупа с религијом размрсује чворове. И што је већ једанпут размршено, у то не ћемо ни дирати. Само ћемо опет упутити на што темељитије изучавање религије сваког оног, који се за онаким филозофима повео, те у својој души осјећа дјеловање скептицизма или и ирелигиозности. Али то изучавање не смије бити на основи његова неискусног и незрелог ума, већ на темељу изречених мисли разумнијих мужева; иначе ће опет скренути с правог пута и још даље заблудјети. Свака наука има свој систем, а зар у науци вјере да се на њ не обазиремо и да га сваки по себи кројимо!? Наша неискусност може нас навести најприје на странпутицу, као што се је то догодило и код напријед споменутих случајева. Барем данашње је опће мишљење, да је онаке филозофе само њихова једностраност довела у сукоб с вјером. Према томе и настојали су свим својим силама, да сваком покажу, да је само њихов пут прави, те су се тако морали огријешити о правду. Свјестан и уистину учен човјек не ће онако шта бесавјесно говорити о тако важном предмету, као што је вјера. За доказ томе нека нам послуже — осим црквених авторитета, св. отаца, знаменити капацитети природних и филозофских наука, као што су: Бекон Веруламски, Лин§, Њутн, Лаплас, Ампер, Коперник и др. Филозоф Бекон вели: „Површно и олако занимање с науком води човјека к атеизму, а озбиљно и темељито занимање води га ка религији, коју св. Писмо проповиједа." То је уосталом већ незнабожачки филозоф Платон рекао (у свом дјелу Пер! т&ч УП, 75) у ријечима: „ Апсолутно незнање није највеће зло, нити га се треба