Istočnik

Бр. 15. и 16.

И С Т 0 ч и и к

Стр. 247

слијевају воде. А ја теби кажем да ће се прије, него процвату руже Саронске, пролити крв праведцога.« »Твоја крв неће се пролити, рекох на то ја, Твоја мудрост ставља Те далеко више у мојим очима од гордих и немирних фарисеја, који зло употребљују милост Римљана, к ју завјере против ћесара, и нашу мирољубивост сматрају пошљедицом страха. Тешко љима! они пе знају, да Тиверије често покрива вукове кожом овчијом! Ја ћу усунрот њима узети Тебе у заштиту, Преториј ће Ти бити склониште, и сваки ће дан бити за Тебе отворен«. Са осмијехом надземпим и нарочито благодатним рече Исус на то: »Кад пријеђе тај дан, пеће Син Човјечји паћи заклона ни па земљи ии под земљом. Заклон је нраведнога — небо. Треба да се испуни све, што су пророци написали. »Младићу, рекох ја, досада сам Те молио, а сад слушај моју заповнјед. Мир повјерене ми провннцпје тражп то; умјери ријечи Своје. Чувај се да не преступиш моју зановијед, разумијеш ли ме, иди и буди сретан!« Мој, с почетка строги тон ријечи, умекша се под крај, уста отказаше да изрекну жестоке изразе тому необичному човјеку, који је мигом, као што свједочише Његови ученици, укроћавао таласе морске. »Намјесниче римски!« рече он, што Ја доносим народу, није то рат, већ љубав и милосрђе. Ја се родих онога дана, кад је ћесар Август дао мир римскому свијету, због мене неће бити рата, папротив, њега ће навијестити други, а кад се приближи страдање, нећу га избјегавати, покорићу му се због послушности вољи Оца мојега, који Ми је показао пут. Твој је практички савјет искрен! Није у твојој власти да задржиги жртву, која иде па олтар«. Иослије тих ријечи удаљи се он, као сјена; од мојих очију сакри га завјеса базилике. »Што ми је преостало да чиним, него да препустим ствар судбини? Тетрарх, који је управљао тада Јудејом, а каспије га црви изједоше, бјеше човјек перазуман и злобна срца. Законици изабраше тога човјека оруђем своје мржње; к њему се, најпослије, обраћа сва та руља, да се освети Назарећанину. Кад би се Ирод сасвим предао својој мржњи, он би заповједио да убију Исуса. Научен да у ситницама покаже достојанство своје власти, бојаше се овдје да произведе шум, јер му могаше шкодити код цара. Неколнко дана послије , овога посјети он преториј, говорио је о другим стварима, да сакрије сврху свога доласка; и само при растанску, као мимоходом спомену о томе, каквог сам ја мњења о Назарећанину ? Ја му одговорих, да Га сматрам: највећим мудрацом, какве је икада видио свијет; Његова наука нема у себи ништа опасна, већ треба дати томе филозофу потпуну слободу у римским земљама. Ирод се злобно насмијеши, наклони ми се нун гордости и подсмијеха, и оде. Приближаваше се главни јудејски празник — пасха. Улице се испунише безбројним мноштвом народа, који са дреком и виком захтијеваше смрт Назарећанину. Моје уходе јавише ми. да је један дио иметка црквенога дат био да се подмите ови букачи. Опасност бјеше велнка, руља грђаше центурија, сломила му палицу и пљунула му у лице. Ја писах у Итолемаиду, гдје живљаше префект Сирије и молих га сто момака коњице и толико пјешака, но он ми одговори оно исто што и прије; најпослије, с неколико ветеранаца дођох ја у средину побуњепога града; ја, не-