Istočnik

Стр. 248

И С Т 0 Ч Н И К

Бр. 1б. и 16.

моћни, пе могох угушити буну, на ми ништа не нреостаде, већ да ју ћутећки трпим. Исус би ухваћен. Народ, нотпуно увјерен, да се од преторија пема чега бојати и држећи напротив, да ја потајио одобравам буну, иђаше за Исусом и викаше: расини Га! Против Њега сјединише се три најјаче секте. Иродијапи и Садукеји, подстакпути на буну мржњом својом на Исуса и одвратпошћу нрема римскому господству, не могоше мени опростити, што сам ја ушао у њихов свети град са заставама на којима бјеше лик ћесарев; па пи благо поступање моје с њима ие могаше изгладити нз њихове памети тога, по њихову мњењу, подругљивога постунка. Још ме окривише због друге ненравде: ја сам одредио, да Јудеји даду један дио црквенога дохотка на градње, које треба да буду од опће користи, но они ме грубо у томе спријечише. Фарисеји су били особити пепријатељи Назарећанина, и сматраху власт римскога управитеља Јудеје ни пода што. За три године постојаху опи све огорченији, чувши како им се њихова лицемјерна светост све вигне куди. Будући слаби и неодлучни, да раде против Исуса самостално, они се удружише против њега и мене са Иродијанима и Садукејима. Осим тих трију партија морао сам се борити с разном фукаром, која је свагда готова сјединити се с незадовољницима, само ако има наде да задовољи своју разузданост и крвожедност. Исуса довукоше на суд и осудише Га на смрт, а да покажу своју покорност према мени, првосвештеник Кајафа посла осуђенога к мени, да ја потврдим и извргним осуду. Ја му одговорих, да Исус, као Галилејац, не спада Мени и послах Га Ироду. Лукави четверовласник, учинивши се тобож покорним, тврђагне, да је сагласан са судом царскога намјесника и предаје судбу тога човјека у моје руке. Наскоро постаде мој двор сличан опсједнутој цитадели; гомила народа, што га окружаваше, растијаше са буком. сваки час. Чинило се, као да цијела Јудеја покрива улице Јерусалима. Моја жена, рођена Галилејка, као и друге кћери оне земље, знала је прорицати будућиост. Чувши, да су Јудеји осудили Исуса Назарећанина на смрт и, сјетивши се свога сна, дође к мени и павши пред ноге моје рече: »Но дижи руке своје на тога човјека, јер је Он свет; пронше ноћи видјех Га у сну. Он иђаше по таласима морским, вјетар га ношаше, заповиједао је вјетру, говорио је с палмама у пустињи, с рибама у води, — оне Му бјеху послушне. Поток Кедрон тецијаше крвљу, лице царево видјех замазано блатом, ступове преторија, гдје падају, супце ми се учини као да је закривено црном копреном, слично весталки, што силази жива у гроб; уз то сам чула стењање у ваздуху. Ако ти, Пилату, не вјерујеш ријечима Галилејке, увјеравам те, да ће те цар и сенат једном одбацити, као слаба проконзула. У тај час с криком н шумом улети гомила у мраморно стубиште, водећи Назарећанина. Ја уђох, окружеп стражом, у судницу и суровим гласом запитах: што они хоће? — Смрт Назарећанина! продера се она. — Што је скривио? — Хулио је Бога, прорекао је разорење храма, назвао је Себе Сином Божјим, Месијом, царем јудејским.