Istočnik

— 86 —

Божјег закона и највеће заповјести у њему. Појам о ближњем и. пр. није био у Јудејнца онако узвишен, као у хрпшћана, но кад сравнимо јудејске заповијести у погледу понашања према странцима са схвак-1љем осталога, незнабошког свијета о моралном достојанству сваког човјека, истиче се велика разлика. Тако је дакле стари Завјет био у свему гпкола човјечанству, у кој ј ће се научити, да прими вољу Божју у већој и потпунијој мјери. Свеза између њега и новога бијаше у томе, што су све оне заповијести, које диктира човјеку нови Завјет, у извјесној мјери биле познате и у староме. Пошто је дакле стари Завјет имао велику задаћу за спасење човјечје дужни смо и ми поштовати све оне његове уредбе и заиовијести, које нијесу укинуте новим Завјетом. Отварпј руЈсу своју брату своме, невољнику и сиромаху у земљи својој! (V. Мојс. 15, 11). Праведници су милостиви и љубазпи (Приче 13, 9). Не мислите, да сам Ја дошао да иокварим закон или иророке: нијесам дошао да иокварим, него да исиуним (Мат. 5, 17. и парал.) Закон нам би чувар до Христа (Галаћ. 3, 24). Закон имађаше сјен добара, ко]а Ке доЛи (Јевр. 10, 1). 41. 0 слабости људског разума. Човјек је разумно створење. Он сам ме^у створовима видљиве природе има у себи, у души својој, моћ мишљења. Разум је човјеку драгодјен дар Божји, који му је иоклонио Бог, да може познавати истину, разликовати предмете и појмове и на тај начин слободно се кретати у Божјој природи. Да није човјеку разума, он не би имао онакву сврху, какву му је Бог одредио. Разум дакле јесге човјеку једно и то врло моћно средство за постизавање сврхе. Вожји је разум апсолутно савршен, а сгворивши човјека по Свом образу, Он му је даровао разум, савршеп опет за сврху, која му је одређена. Човјечји је разум дакле релативио савршен. То значи, да он може познавати истину само у извјесним границама, ш д извјесним погодбама, онолико, колико човјеку треба. Разум првога човјека је био чист, непомућен, свијетао. Но није дуго такав остао, већ га је човјек брзо гријехом повриједио. Тако је тај његов релативно савршен разум постао несавршен, те отада не може онако бистро да разликује истину од варке. Зато и пада наш разум тако често у блудњу. Да га дигне опет на онај првобитни његов степен, мора се човјек много трудити, мора га његовати, мора му уклонити с пута оне препрјеке, које му је гријех створно.