Istočnik

Бр. 1.

ИСТОЧНИК

Стр. 23

тјелесно здравље вамијенити собом не оно благо, које не стари, које мора да буде главном цијељи живота хришћанина, него баш богочовјека Исуса Христа, јер је у њему усредоточено највеће бесмртно благо 1 ), красота, истина и сами божански живот, који надмашује свако здравље, који спаја твар са самим 'Гворцем који обоготворује човјека и узноси га са Христом и у Христу на десну страну оца небеснога! Но ако се здравље, као цијељ живота, не оправдава принципима хришћанства, то, не мање, не може оно бити оправдано оном хигијеном душе човјечје, која подлежи знању психијатра. У самој ствари психијатричка хигијена гледа у излишном, нарочитом старању о човјечјем здрављу, при чему остаје постранце све друго у дугаевном животу човјека, не само порок, који је штетан у психичком смислу, него шта вигпе психичку болест своје врсти. Болест та добива израза свога у постојаном страху да се не оболи, да се не зарази и т. д, инфекцијозном болести и овлада душом човјековом до такога степена, да он постаје у својој породици не само несретним већ и несносним. Но ако ви религија хришћанска, ни психијатричка хигијена не оправдавају излишно старање за тјелесно здравље, то, с друге стране, како једна, тако ни друга не одобрава потпуну небригу човјекову за своје здравље. Са погледа хришћанске религије треба да се право старање за тјелесно здравље налази у границама оне хигијене човјека, које су нужне да се очува тијело, као неопходни орган богосличне душе његове и с те стране, дакле, немарност за тјелесно здравље може граничити и шта више бити еквивалентним с таким смртним гријехом, као што је самоубијство. Противници хришћанскога аскетизма ипак врло често гријеше против те истине, која гласи, да хришћански аскетизам није самоубијство, није борба против тијела, већ напротив, борба с грјешпим нагнућем душе, с њезиним тјелесним животињским тежњама. Тјелесни човјек, т. ј. који је заокупљен страстима, подвржен страстима и похотама своје животињске природе, сједне стране, а с друге — човјек духовни, који живи животом, донесеним на земљу Богочовјеком, вјечно воде међусобну борбу и баш због тијела, при чему тјелесни човјек тежи да учини тијело своје искључиво органом својих незаситивих страсти, а духовни човјек, напротив, стара се, да одухотвори своје тијело и учини га храмом достојним за становање у њему св. Духа и Христа Спаситеља на пр. у великој тајни Евхаристије. П. Истинити је хришћанин дужан на тај начин да води непрекидну борбу не са тијелом својим, већ баш ради, тијела са својим тијелом, т. ј. оним грјешпим тјелесним човјеком, онлм душевним човјеком по терминологији св. ап. Павла, који му сваки час грози, као духовному човјеку, као носиоцу живота у Христу, у случају безбрижнога стојања његова на стражи хришћанскбга живота, са свима ђаволским силама да заузме ту позицију, да прогута све плодове трудова духовнога човјека и да на тај начин, сву потенцијалну енергију човјека обрати у живу силу тјелесних страсти, гријеха, да тим самим помрачи његов разум, и доведе га до бездна погибељи.

>) Или, као што говори Апоотол, „вт> томте, животт > вслвое исполнен1е Божества" (Кол. 2, 9),