Istočnik

Стр. 24

ИСТОЧНИК

Бр. 1.

И што је хришћанин савршенији тијем је својим животом ближи својему идеалу, који тако јасно, тако свијетло свијетли њему на путу Христовом, кад му ношење крста тако рећи спрема побједу, а тај јарам Христов, о којем није он не само ни сањао, већ га је метнуо на свој врат, да тијем олакша бреме живота, постаје ва њега не само лаким, већ и радосним и пожељеним; у тима наиме моментима тако високог хришћанског живота устају проти њему све демонске силе и на сваки начин пробуђују у њему тјелеснога човјека, душевнога са свима саблазнима страсти и похота... Завиримо у биографије или автобиографије великих подвижника, хришћанских аскета и бићемо потресеии свом трагиком хришћанске борбе, какову су водили ти велики људи са силама пакла, да извојште себи небеску слободу од оних земаљских окова, нролазних страсти и злобе демонске!.. И сву ту неуморну борбу води истинити хришћанин не само ради божанског живота свога духа, већ и тијела, као храма св. Духа. Између многих духовних средстава те борбе једно средство није ништа друго, него здравље психофизичке организације човјека, за које цжва узноси своје молитве к небу. У осталом, могу нам приговорити, да међу великим борцима вјере, међу свима генијима религије има људи, који имају ломно, измождено тијело, које се људскому погледу чини боно, слабуњаво, лишено оног доброг Божјег дара, које се зове здравље. Но то се само тако чини, јер под видљивом кожицом на око слабуњавога тијела живи и ради код правога хришћанина заиста јуначки дух, чија се величина и сила не може сравнити ни с каквим силама митичких јунака! Овдје на рачун слабуњава тијела цвате с неописаном бујности баш здравље јуначкога духа! Но ако и тијем нијесмо задовољни, зауставићемо се па питању у његовој научној основи: што је то здравље? У самој сгвари, знамо ли ми сами лијечници, што је то здравље с механичко-физиолошке тачке гледишта? Средња норма? Али, то је фикција! То је релативно и тако нестално! А о идеалу здравља не треба ни говорити, јер он је ни више ни мање, већ плод фантазије! Ако се на пр. за критериј здравља узме физичка сила и јакост индивидуа, то ипак подлежи сумњи стање његовог психичког здравља. Не видимо ли чисто, да су физички ироји каткад психички врло слаби, мизерни? А исто тако зар не видимо, да људи, слаби у физичком погледу, показују каткад изванредну величину духа, необичну силу воље и гепијални ум, иа још при томе живе и до 100 година ? Да ли је онај човјек здрав, који има снажно пуно физичке снаге тлјело, а не доживи дубоке старости, или онај, који је у физичком погледу слаб и доживи дубоку старост? То су све такова питања, на која ми, лијечници, до данас не могосмо дати задовољавајућег одговора. Све су то вјечно стара и вјечно млада питања, јер свеза између духа и тијела, с једне стране, и између живота и смрти, сдруге — не подлежи ма каквом једном методу истраживања, већ треба много метода с различних тачака гледишта и по различном мјерилу. Не очекује узалуд, као што се изражава познати руски ботаничар, професор Фаминцин, цијела психичка област организованога свијета свога Коперника и слично томе, како су до Коперника људи мислили, да је земља средигнте и основ васељене, и тек су послије