Istočnik

Стр. 68

источник

НЕЗБАНИ^НО. ДуЉности човјечије. — Силвије Пелико преводи с руског Ђакон Косто М. ЛучиЛ. (Никшић.) (Наставак.) Глава VIII. Љубав према отаџбини. Све тежње, које људе ме^усобно вежу и које их чине благороднијима, племените су. Циник, чији су назори погрјешни и противни сваком високом осјећају, обично претпоставља љубави према отаџбини љубав према човјеку. Он говори: „Цио је свијет моја отаџбина". Онај крај у ком сам се родио нема никаквог права на моју особиту љубав, због тога што се тај крај не може сравнити са другим крајевима, гдје се тако исто добро живи па и још боље. ЈБубав према отаџбини није друго ништа него страшни егоизам, који је својствен извјесном кругу људи, и који им као основ служи, да све остало човјечанство мрзе. Мој друже, немој се повести за том недостојном философијом; намјера јој је да човјека понизи, јер одриче његове врлине, и све што је узвишено назива сањаријом, глупошћу и сметенилом. Није тешко говорити против сваке добре тежње и против сваке побуде, која служи на корист за опште добро, али таква логика заслужује потпуно презирање. Цинизам човјека баца у прашину, а права га мудрост отуда извлачи; он тада вјерује и освештава љубав према отаџбини. Ми би могли казати да је цио свијет наша отаџбина; сви су народи чланови једне велике породице, која узроком свог великог обима, не може имати једног општег управитеља, али за то има опет једног врховног господара — Вога. Проучавајући сва слична нам разумна створења, као чланове једне породице, ми се у опште морамо пријатније односити према свему човјечанству. Но било тако или било другојачије ипак постоји подјела човјечанства на народе. Свагш је народ — скуп људи, који је међусобно везан општом вјером, општим законима, обичајима, језиком, поријеклом, опћом славом, патњама и надама, Називати себичношћу тај заједнички осјећај интереса међу свијем члановима једнога народа, исто је тако као у часу гњева мрзити на родитељску љубав због