Istočnik

источник

Стр. 73

а та је у посланству Сина Божјега ради спасења људи. Његово страдање и смрт показују вјечно правосуђе и светост, али и безконачну љубав Оца и Сина према палом роду човјечјем. Ту је положее основ одговорносги човјека пред Богом на сва његова дјела, као и коријен вјере у награду или клзну за испуњавање или нарушење воље и закона Божјега, цитираног у дужностима. Ту се у области чувства његова открива изражај најплеменитијих и узвишених осјећаја побожности, оданости и љубави према Богу. Ово пак доноси собом осјећај еајвишег духовног задовољства, религиозног одушевљења, спознавање својих мана, грјешности и побожнога страха, немоћи, зависности, потребе више помоћи, својства Богу сличних и напошљетку бесмртног опредјелења за вјечни бољи живот у царству апсолутне доброте и љепоте, у којем ће човјек једино наћи потпуно задовољство и хармонију. Мучан је и тежак пут у царство небесно. Но ипак, поред свију слабости људских, могуће је испунити све дужности Хришћанске. Помоћ Росподња вазда је готова, да нас окријепи и пооупре на том ходу и путу. Христос даје Духа светог, шиље анђеле Своје да нас чувају, даје наставнике и руководитеље, па је готов, да нам, осим обичних средстава разума, пружи и друга, као што су: Његов властити примјер и обећање свемоћне благодати у установи цркве Христове и Његових св. тајана. Овај овако изложени кратки састав градива елементирне вјерске наставе у основним школама одговарао би потпуно главној каспитној цијељи, а уједно и назорима славног педагога Коменског, који је тврдио, да је право васиитање човјека, „кад се дух учеников напаја свјетлошћу и мудрошћу, да би проникао све, што је откривено и тајно, када осјећања и њихова кретања упућују врлини, а срце приклања Божјој љубави и Њоме напаја, те се сви људи навикну још овдје под небом проводити живот небески". Споменуто вјеронаучно градиво имало би се од „опробаних радних снага" стручно обрадити у форми школских вјеронаучеих уџбеника, према душевном развитку дјеце, и радом који одговара дидактичким и методичким захтјевима, подијелити на поједине разреде. Тако би добили нове савршеније уџбенике , а и нову ваљано уре^ену нормалну насшавну основу, на устук највећем непријатељу вјерског васпитања — старом, одвратном и шкодљивом механизму. Што се тиче појединих прилика и мјесних околности наших иарохија и школа, а у предмету саме наставне особе са горе предложеним ревидираним и усвојеним вјеронаучним градивом, дијелим исто мишљење са онима, који предлажу да се никако не пропиеује једно