Istočnik

Бр. 4.

Стр. 101

лизовати овако: свако дијете, за које се не зна да је кргатено, треба без сваке сумње (<ЗцеХт]т1) крстити, због бојазни, да се ради неизвјестности не лиши велике благодати, коју, ступајућ у цркву Христову, добија у св. тајни крштења (84. пр. трул.; 72. карт.) 1 ) Пред нама је дакле мото: „бојазан због неизвјесности да ли је дијете крштено или није", у којега област спада и друга једнако важна околност, наиме: да ли је дијете, чије крштење није нам познато, истивито (хата аХтј&есау) т. ј. по учењу цркве кргптено (апос. пр. 49, 50). Овде вриједи као опћа норма цркве: крштење по сушности својој, као тајна благодати не може се у опће поновити . .. ако је правилно обављено сходно јеванђеоској установи његовој"... У противном случају крштење није истннито (°"Ј *ат& аХтјЗесау), сматра се ннштавим и дотичнога треба изнова крстити, јер по правнлу и није био крштен. Са тог каноничног гледишта наша црква не познаје условног крштавања. Она га није никада ни прописала. Крстити правилно или не — 1;ег1шт поп с1ашг, На том основу могла је да поникне у цркви нашој само једна извјесна формула при крштавању: „крнцаетсл рлв г к КожУм (или рава КјжУа) ко н,иа Отца — длшнк, и (гкша — л<иинк, н скатдг ^ — лтинк', коју и данас редовито употребљујемо и која је у XVI. вијеку получила потпуни свој савремени вид 2 ). 0 другој каквој формули за условно крштавање, нема ни спомена у историји чинопосљедовања крштења у православној цркви. Имајући на уму ову врло важиу околност, долазимо до закључка, да канони подвргоше тешкој одговорности само онаке епископе и презвитере, који изнова крсте онога, за кога знају да у исшини има ираво крштење (Ап. пр. 46). У првом случају не смијемо, а у другом морамо крстити. Крстећи, дакле, дијете, за које не знамо да ли је у/ истини ираво крштепо, нисмо се огријешили ни о коју наредбу каноничкога права православне цркве. Ако ли га пак не кретимо није искључена евентуалност, да смо признали неправо крштење или да ће дијете остати у опште не крштено. Друкчије је то у римској цркви. У XII. кијеку папа Александар III. (1159.—1164.) увео је уеловно крштавање и одредио нарочиту формулу за таке случајеве, која, по декрегалијама Григо-рија IX ., гласи: „5У дарИваШх <?г, иоп 1е 1арНго, зес1, $г попс1ит дарНзабих е$, е%о 1е 1>арПго е?с. из ) Овако крштавање зове се у латинској цркви хид сопсННопе. Тако се крсте находчад и дјеца, за коју се не зна да ли су у опште

') А. Алмавовг: ИсторЈл чиноцос. крехд. и мирои. стр. 591.

2 ) боаг. Еи)(оХ. Р а &- 290. Чтен. вљ обп;. истор. и древ. 1860. г. кн. П. отд. Ш. стр. 34, 8 ) Ас1. 1. Књ. II. стр. 209. цит. 148.