Istočnik

Бр. 10.

ИСТОЧНИК

Стр. 253

Омилије св. о. Григорија Ниског. на молитву Господњу. превео: Милан пл. Младеновић, прав. срп. свештеник у Суботишту. (Наставак). Но чујмо опет ријечи молитве. не би ли чешћим понављањем могли пронићи у њихов скривени смисао. ,,0тч« нлшт*, ижс еси на невеск^". Споменусмо већ, да Вога задобити само животом пуним врлина можемо Ове пак ријечи имају много дубљи значај, пошто нас подсјећају на нашу отаџбину, из које смо прогнани, и на наше племенито порекло којег смо лишени. У параболи о младићу, који оставља родитељски дом и волије међу свињама да живи, показује нам слово човјечју невољу, представљајући у повјесном облику његову заблуду и начин живота натичући, да је дошао у првобитно своје стање тек онда, кад је срцу примио свој несрећан положај, повукао се од себе и о покајаним ријечима мисли. Исте се у неколико слажу еа ријечима молитве. Јер блудни син рече: Оче! сагријеших небу и теби. 1 ) У свои признању он заиста не би признао и гријех према небу, да није био освједочен, да му је небо отаџбина и да је онда, када га је напустио згрјешио према њему. И помисао на то признање олакшава му приступ Оцу, који му на сусрет хита, љуби га и око врата му пада, — то означава јарам божанске ријечи, за који је човјек везан устима саопћењем јеванђеља, пошто је, одложивши први јарам заповједи, одбацио заповједи, — облачи га у најљеппту хаљину, које је он због своје непослуганости лишен био, потпто је због забрањеног обнажен био. Прстен на руци означава поново добијање подобија. Али он штити и ноге обућом, да не би, кад би дошао са самом петом близу змијине главе, њеном уједу изложен био. Као што тамо оном младићу доноси повратак у очев дом у сретање радостан пријем с очине стране — очек дом је небо, према коме је он, као што вели Оцу, сагријешио — тако ми се чини и овдје, да те Господ, учећи те призивању Оца на небесима, опомиње на твоју дивну отаџбину, да би ти улио још јачу чежећу за добрим и извео те на нут, који ће те опет твојој отаџбини повратити. Али пут, који човјечанство небу приводи, није други, него да избјегавамо и одбацимо земаљске пороке. Да се гријеха клонимо, не може бити друга средства, него да будемо Богу слични; а Вогу сличан бити значи праведан, свет и добар бити и т. д. Ко се тим својствима буде одликовао, тај ће без по муке прећи из земаљског живота у небеско насеље. Јер између божанског и човјечјег нема пространог 4 ) Лука 15, 18.