Istočnik

Бр. 14. и 15.

И С Т 0 ч н и к

Стр. 343

трагични момецг у средиште религије и тиме даје религијској свести сасвим нов правац. Цела егзистенија изгледа према томе миту као нешто гпто не треба да постоји, као негпто што је проклето и што треба да ишчезне. Германски Богови добијају отуда често етичне предикате (ВаМег је невиност и чистота, Один зрела морална свест и т. д.), тако, да се на тај начин морални светски ред иставл>а као нешто што стоји над самим Воговима, и да није развиће германске религијске свести прекинуто хришћанством, несумњиво је, вели Хартман, да би Рермани дошли и до свести о овој иманентности моралног светског реда у свету и да би на место Богова дошли људи. На тај начин германска религија садржавала је клице праве иманенетне религије спасења са аутономним моралним принципом. Из наведених највиших форми хенотеизма није било могуће дад.е развиће религијске свести. Јер утврђивање многих Богова у облику људском смета задржавању њнховог првобитног јединства, а ово се не може постићи ни претпоставком једнога највишег Бога нити претпоставком моралне пдеје којој су Богови подложни. Стога је даље развиће религнјске свести могло поћи само од нижих хенотеистичких форми, као што су религије египатска, парћанска, индијска и јеврејска. Хенотеизам се код речених народа на тај начин даље развија, што се покушава да се теолошком спекулацијом покаже генеалошка веза међу многим Боговима и одреди њихов узајамни однос. То бива на тај начин што се теолошка спекулација ове врсте објављује непосредно за само откровење Божје и на тај пачин постаје први пут религија откровења. Како пак откровење даје у исто доба рачуна и о почетку и крају светског процеса и његовом циљу, то ое овде први пут јаБља идеја о божапском царству, свако дело човечје постаје Божјим делом и човек члан божанског царства. У египатској религији је од нарочитог значаја по развиће религијске свести учење о селењу душа. Земља је по овој религији долина плача, одређена да буде иургаторијум за грешне душе, које пошто су путовале из једне животиње у другу, на послетку се враћају небу, где им је њихова права постојбина. На тај је начин, вели Хартман, религијски интерес стављен над сваким световним интересом и ово премештање средишта из земаљскчг у небески егоизам преставља на овом становигату религијске свести највишу потенцију религијозности и има стога да се сматра као напредак од огромног значаја. Овој егзотерној египатској религији иде паралелно езотерна теолошка спекулација свештеника, која преставља спекулативно извођење хенотеистичног становишта. По тој езотерној доктрини свет и Бог су једно,