Istočnik

Стр. 344

источник

Бр. 14. и 15.

свет је уређена целина формираних Вожанстава, од којих је и човек један члан. Прабожанство је извор света и његов крај, оно је првобитна целина још неразвијених хаотички измешаних Богова. Првобитни натурализам Парћана, првобитних аријских племена Бактрије и Согдијане, реформасао је Заратустра у 13-ом веку пре Христа. Борбу између злих дева и добрих Богова, око које се кретао религијски живот народа, учинио је Заратустра централним појмом своје религије, тиме што је ту борбу преставио као борбу два основна Бога, најмоћнијег ме^у злим и најмоћиијег ме^у добрим Боговима, Аримана и Ормузда. Велики прогрес који је овим у развићу религијске свести, вели Хартман, учињен састоји се у томе, што се овде покушало да се биће добрих Богова схвати као чиста доброта без ичега непријатељскога и злога у себи. да се Божанство схвати као принцип доброга. Човек престаје да се безусловно клања злим Боговима, он им шта више отказује религијски однос, он се одлучује у борби Богова за добре Богове т. ј. он увиђа надмоћност доброга над злим> Јер етичном дуализму Заратустрине религије не одговара метафнзички дуализам већ метафизички монизам. По Заратустри супстанцију света ствара само Ормузд а Ариман само утиче на структуру створеног света. У почетку постоји само Ормузд па ће и на крају светског процеса имати само ое владу над светом. Ормузд ствара свет својом речју , која се доцније ставља као засебно лично биће поред Ормузда (слично Христу у Хришћанстку). Кад Ормузд надвлада Аримана онда ће земља постати држава блажених, који ће појати у славу Ормуздову. Задатак је људски, да се боре противу злих богова и оних који их обожавају, и да позитивно раде на божјем царству нарочито обрађујући земљу. На тај начин парћанска је религија, вели Хартман, религија ратоборног и радног живота, њен је циљ одржање а не уништење воље за живот. Та религија преставља најбоље земљиште за једну вишу религију, само јој њен натурализам смета да Ормузда схвати као чисто натприродно духовно биће. Тиме и својим хетерономним принципом морала она је међу тим припремила земљиште за даље развиће религијске свести у јеврејском монотеизму. Најниже форме натурализма, које у исто доба престављају декадентне форме хенотеизма, јесу политеизам у своме демонистичком облику (веровање у демоне од којих у сваком природном појаву станује по један), затим обожавање предака и на послетку фетишизам (обожавање првобитних симбола Богова као самих Богова). Ове декадентне форме натурализма показују само да се натурализам као подлога религијске свести не може одржати. Јер чим се од-