Istočnik

Стр. 564

источник

Бр. 21.

Књитћевне опјене и прикази. Историја српске књижевности, саставио Јоваи Грчић. Друго поирављено издање са сто и четири слике. У Н. Саду. Издање сри. књижаре и шшампарије БраИе М. Поповика, вел. 8° X 368. цијена 4 круне. (Свршетак.) Међу књижевницима, који су радили у истом иравцу као Доситије, јесу Јован Ат. Дошеновић и Лука Милованов Георгијевић. 0 овој двојици пјесника а особито о Луци Милованову требало се мало више забавити! Остало су мање вигне библијографски подаци, па да су и ти тачни, хајде де, као н. пр. Атанасија Стојковића дјело Кандор није Роман. То је филозофскопоучни дијалог у стиховнма између филозофа старца и младога Кандора. У питању српскога књижевнога језика заступа ово мишљење у предговору Кандора: Что лзмка касаетсл, славинскому сл'ћдовати не могохђ , ибо вмгпе чтеце†находлтсл нев^ћдушцхт.; сербски со всћмЂ просто писати не хот&хђ: мнго, да овбшћ начином-в и еднои и другои странм удовлесотворихЂ 1 ). Што је интересантно, г. нисац је унозорен од критико на ову ствар, но узалуд. Из овога раздобља споменућемо још Рајића, оца срнске историјографије. Ова маркантна нојава врло слабо је окаракгерисана. Прво требало је што рећи о његовом богословском раду, је ли стекао овдје какових заслуга; даље о његовим пјесничким производима, особито о тенденцији прерађене трагедије о цару Урошу V. Особито је требало окарактерисати његов историјски рад. -Да ли има какових тенденција и одлика? И он као и Доситије а још прије Орфелин у свом Магазину имају заједничку тежњу ширења просвјете, само што им се путеви не слажу. Пошто смо на крају првога одсјека и тиме се приближили Вукову раду, то ћу да учиним овдје неколике напомене опће природе. У овом одјељку требало је говорити о зачетку поезије настале под страним утицајем: лирскога, епскога и драмскога садржаја, о врстама стихова, о језику у опће, о припремању терена за сљедеће генерације, у колико није било о овим стварима горе говора, које ће с Вуком на челу повести коло народно. 2. Од Вука до Даничића. Као до сада у пријашњим приликама, тако н овдје врло је слаб увод написан за ово раздобље. Нити се цртају прилике које су за Вука биле од огромних пошљедица. Шта је Вука управ начинило оцем новије српске литературе? — нити се изпоси круг оних људи, који су давали у дугом низу година снажан отпор Вуковим идејама. Ту су два противна правца оличена у двије маркантне личности: Вук и Стратимировић, двије идеје, које једна поред друге не могу остати, једна мора да нане. Ко хоће да пише историју наше литературе, треба да уочи ова два правца, и да према томе групише и писце, те ће се тако приказати прави развој борбе између ове двије струје. Овдје не ваља хронолошки принцип, него реални. То би ириказивање имало у себи и мало драматскога ефекта. На једној страни видити уважене личности, кој е се држе старога, бројно и угледом иадмашују другу страну. На другој шака младих људи која руши и обара као горска бујица све предрасуде, и све освештане форме. Али то није онај времењак, који за собом оставља пустош, него јак горски поток, пун снаге и свјежега као кристал чистога напитка, крај кога се у Бг. Јов. Радонић о. с. 27 8<ј ( ј .