Istočnik

Бр. 21.

ИСТОЧНИК

Стр. 56б

хладу можеш тихо да одмараш, ако му нема препона. Видиш, како мала четица из дана у дан расте а стара опада. Г. писац није то запазио, па је сврстао послије Вука гшсце: Давидовића, Ј. Вујића, М. Видаковића и т. д., послије Бранка Јов. Суботића, Грујића, Новића; иза Шапчанина пјесника и новелисте долази зачетник новеле Богобој Атанацковић и др. Пређимо на детаљније разматрање! И ако је о Вуку било доста говора у нашој литератури, како се види из напомене г. писца, од великих капацитета, то ипак није Вуков рад добро приказан. Није тачно приказано колебање Вуково како у дијалекту, тако с почетка и у правопису. Могло се што рећи о узроцима тога колебања. А што је врло важно, нигдје не говори о критичком дару Вукову. Само прочитати његову рецензију на дјела Видаковићева, па да се одмах уочи снажан критички дух. — Овдје да речем што и о народним умотворинама! Никако се не могу сложити с г. писцем, што је говорио у напомени, ма и иодужој, о народним умотворинама. Моје је мишљење, да је требало говорити о народним умотворинама с почетка књиге и то је требало, да послужи као увод у Историју литературе. Ова усмепа литература живјела је прије почетка словенске писмене литературе. Трагова ћемо наћи и у данашњим умотворинама, које живе у народним устима. И данас ћете чути гдје слијепи гуслар пјева у Смрти М. Краљевића, да не ће погинути ни од мача ни од кога јунака »Већ од бога од старог крвника«. То је траг из иолитеистичкога живота наших отаца. Код Ј. Вујића очекивали смо, да ће нам коју рећи о његовом драмском раду, о саставу драма, о манама и добрим странама, о његовој љубави нрема позоришту, о путописима и т. д. Мјесто свега тога нижу се називи књига и био графски дата без коментара. За Видаковићеве романе могло се гпто више рећи као и о њиховом утицају на сљедеће романописце и штајето, што примамљује и данас читалачку нублику, да чита његове романе. Да ли наивни тон приказивања или што прича из славне српске прошлости ? Ни приказ Симине поезије не може нас потпуно задовољити. Симо није сасвим раскрсгио са псеудокласицизмом. У дикцији и бујности је тако силан, да му недостаје ријечи, којима би дао одушка, за то има осим русизама, српске словенштине и турских ријечи велик број кованица. Врло је згодно у мало ријечи окарактерисао ову страну Симину Св. Вуловић говорећи о Ђ. Јакшићу у Отаџбини). (в. »Отаџбина« год. I. књ. Т. стр. 128 8^< ј .). Уз Србијанку требало је истакнути и Ворицу, послије Србијанке најбољи умотвор Симин. Иза Симе требало је одмах говорити о његову генијалном ученику, прослављеном пјеснику Горскога Вијенца Симин дух је оставио видних трагова у поезији Владике Рада, осим народне музе. За ЈГучу Микрокозму се обично вели, да је настала под дојмом Милтнова Изгубљенога Раја. У колико је то оправдано, не могу се овдје упуштати, али мислим, да нећу погријешити, ако покажем и на друго врело, одакле је пјесник своју грађу црпао и својом генијалном фантазијом искитио а то је: богомилско учење, које се задржало, ма и апокрифно у народним умотворинама Кад је споменута историјска подлога за Лажнога цара Шћепана Малога, то је требало учинити и за Горски Вијенац. Требало је споменути, да се налази и хуморпстичпих мјеста као њ пр. она о нопу Мићуну. Најновији период, чини се,