Istočnik

Стр. 120

источеик

Бр. 8.

Он је концентрисана репродукција свијета, микрокосмоз, малени свијет у себи, но у исто вријеме и савршеенији спој свијета са личношћу, п због тога слобогни господар његов. Већ спољаганост његова показује у њему управитеља. Свакако у животу човјек често пута доспије у јадно и биједно стање, али и у том његовом изопаченом стању још се могу у души његовој распознати црте, које га одају, да је цар. Истина ми смо зависни од сила природног живота и у односу спрам тијех природних сила наша је снага слаба и нејака, али и поред све своје слабости и зависности ми ипак имамо свијест о унутарњој слободи; у души својој ми побједнички ликујемо, те и понижени до самог ада, ми се у души својој узносимо изнад звијезда. Човјек је господар свега. Господар је већ и због свог знања, пошто је знање знак и остварење госпоства. Познавајући извјестан предмет ја унутарње владам њим и чиним га, да ми је подређен и подчињен. Захваљујући своме знању човјек заузима пророчки положај у свијету. Његов дух прониче у суштину ствари и прозире их до дна ј он преводи предмете из спољашњег чулног свијета у унутарње духовне слике, у којима се испољује истина, налазећи се у чулној кошуљици ; он прелази границе чулности и улази у свијет духовних идеја, које су основни типови свега чулног, те на тај начин све смртно поима у његовој вјечној истини. То је знање сад тамно и остаје у току живота нејасно и непотпуно; но у тој непотпуности и јавља се пророчки дух, који брже од саме свјетлости прелијеће путове свјетске на крилима мисли, те се из садашњости преноси у вјечност. Нема ничега чему се не би могао прикучити бистри ум човјеков и нема ничег што би се од њега могло сакрити. Р^аво би радио, ако би ко хтио, да ради хришћанства и спасења душе одреди шта је и докле је нужно знати. Наука се не размеће, него се размеће оно знање, коме фали истински, смирени и несебични осјећај правде. Сав је свијет предан човјеку да влада над њим и први знак те владе јест то, што ми познајемо свијет са свима његовим појавама. Но други облик те владе састоји се у том, што човјек фактички потчињава себи свој свијет. Са знањем се спаја сила дјеловања. Знање, које даје ум, постаје у руци људској скиптром, који заповједа и најсакривенијим појавама природним, да би се покориле вољи његовој, те као послушни коњи упрегле у његова кола, на којима се он триумфално вози по земљи, и ум се не смирује прије, док не проникне у најзабитније кутове те не умири и саме непокорне силе природине. Тако влада над свијетом мисао и воља човјекова, а знање и сила воље подчвњавају му сввјет. И тај свијет, који он знањем својим и снагом