Istočnik

Бр. 8.

ИСТОЧНИК

Стр. 119

да од сада сваки брак има црква благословити, па је зато и послао протопопе, да иду по народу српском и накнадно благослове све бракове, који су истина законито склопљени, али још несу црквом благословени били. 1 ) — Ну, и после св. Саве, све до Душана Силног, бивало је доста случајева, да су не само прости сиромашни људи, него и богата властела српска, склапали бракове по старом народном обичају — без нарочитог благослова црквеног; 2 ) па стоха. и бише на државном сабору 1349. г., у Душанову Законику, донесени чланци 2. и 3.; од којих се у последњем каже: ..II ни единд свадва да се не оучинв.1 ејзк к^нчанја; ако ли се оучини кезк клагослокенја и оупрошеша Црккке, такокм да СЕ разлоуче". 3 ) (Наставиће се).

Ч о в ј е к. Апологетска лекција Вг. Хр. Е. Лутарда, с руског по А. Л.опухину, превео Р. Ђакајли~&, свештеник. Библијско учење у главном. — Старост људског рода. — Дарвинова теорија еволуције. — Јединство људског рода и потреба његова из религиозних и друштвених узрока. — Разлике раса. — Човјек је сједињење тијела и душе. Тијело. — Душа. — Психолошки материјализам. — Критика његова. — Библијско учење о суштини и назначењу људском. — Човјек као микрокозмос. — Личност човјекова. — Свјесно мишљење. — Слободна воља. — Положај човјека у свијету. — Више назначење човјеково. (Свршетак). Човјек као јединица која се састоји из тијела и душе, као духовно-тјелесни организам и слободна личност, заузима двојак положај; он стоји у извјесном одношају и спрам свијета, а и спрам Вога; што се тиче свијета човјек је његов господар, а што се тиче Бога он је ГБегова слика. Он заузима средину двају свијетова, те као какова нит спаја овај чулни свијет са надчулним. 4 ) Г. Ћоровић нема право, кад каже о овоме: „То је једина биљешка, све до XVIII. вијека, која нам износи неку оишту неуредност у брачном животу . . .* (Срп. Књиж. Гласник XIX. р. 576.). 2 ) А бивало је тога и много касније, због оскудице у свештенстну и разних других околности. Тако напр. 5. октобра 1684. г. пишу Сарајевци свомв митрополиту Атанасију Љубојевићу и веле: «... лко ти што попоки крики Т( нијст * клрлшг и шј К жд ^ ешђ , почто т1 е илродг урИ[Т1ДН(КИ Кј)ИКТ1? Толик* Д^Ш( 8 /иегт^ И ПО ГМИ^Т, П0/Инрлк> ЗЛКОНЛ, ОКИ ИЕПрНЧЈфЖИ !КМТИ)С тдинк, оки Ж! и!кенчлни злкоино...« (Гласник Срп, Учен Друштва ХХХУШ р. 151.). 9. јан. 1780. г, тужи се на српске православне свештенике у бившем генералату вараждинсквм неки Атанасије Манојловић, униј.ат из села Скуцана, па између осталог каже : »шкилгћ пдро^А/ИД жик! /1К5ДИ Г Н1К1НЧЛНИД1И Ж ! Н А М И, Н И/ИОКЈТк ( НИ/ЧН Д^Ц!, ПЛ НЈру [КАЦ1!ННИЦМ П.1КН 8 Ц'ркк8 п 8 ц 1 лк> и шпок-бд&отт, и пјж^ц Л итћ . . .« (ПГрепис тужбе у Епархиј. архиву у Накрацу) и т. д. 3 ) Види: у Ст. Новаковића, — Законик СтеФана Душана, Београд 1898. р. 8. и 9., те упор. мој чланак: „Наредбе Душанова Законика о браку" у „Српском Сиону" за 1900. г. р. 233—235, 303—305. и 317—319., — где су протумачени сви чланци Душанова Законика, који се на брак односе, са историјско-правног стајалишта правоелавне цркве.