Istočnik

Бр. 9. и 10.

источник

Стр. 139

га рекао је да се отвори, »кад ту пише«. А писало је на коверти да се тестамент отвори послије смрти. Исти дан кад се разболио т. ј. уторак вече питао је за новости дневне и зажелио је да му се читају новине. У сриједу 28./1. дошао је и његов син Никола, парох у Меминској Кад му је син дошао наредио је да се тестаменат преда сину, а мислећи да ће у Тузли умријети, хтио је да измијени у тестаменту одредбу своју гледе погреба свога у Гор. Карловцу, па да, због зиме, рђавог времена и даљине нареди да се у Д Тузли сахрани. Но на велику молбу сина свога од тога је одустао. У сриједу у јутру изјавио је: »Изгубио сам лијеву руку и ногу«, јер је тада од утрнулости наступила узетост лијеве стране тијела. Болест је наступила седми дан иза сједница па је требало потписивати акта. С тога у четвртак 29. јануара у подне прибере сву снагу, па сједнувши на кревет несигурном руком потписао је много аката. Наравно да су се љечник и брижни му син томе противили и због тога од тада преко болесникове воље за неко вријеме обуставили свако опћење с њим. И ако о болести покојниковој није нарочито извјешћивано свештенство инак сазнавши, — усмено, писмено и брзојавно непрестано се распитивало и молебствија чинило за оздрављење свога доброг Архијереја. Међутим болест нпак окрене толико на боље, да је болесник почео устајати и за столом сједити па и на ноге по мало ослањати се. С тога 5./18. марта у четвртак по подне у 3 сата и 50 минута отпутовао је у своје мјесто рођења — Меминску у Хрватској код Суње, да се код сина у болести даље његује и лијечи. Да се не би узрујавао, јер је био врло осјетљив и жаловит па је плакао кад год би га ко од поштовалаца посјетио и тјешио, испраћен је од најужег круга поштовалаца и млађих својих. Па ипак тешком муком ушавши у салонска кола, која су му на расположење стављена, погледао је на пратњу, заплакао и крупне сузе низ лице пустио, али се брзо прибрао и од даљег плача уздржао. Из купеја тужно је гледао, како му се тузланске куће испред очију брзо измичу и губе док се за брегове сасвим и за навијек не заклонише од очију његових. Тада је дубоко уздануо, мало се протресао, усправније сјео, прибрао се и разведрио тако, да је јуначки пут издржао до Меминске. Домаћа њега и душевно задовољство у Меминској болеснику је тако годила, да је већ по мало шетао по врту. Али 10. априла опет наступи слабост и нерасположење, те једног дана иза тога сједећи у врту осјети наступање капље, устане онесвијести се и иадне па исквари десну руку, којом је владао. Капљи се придружи запаљење плућа с поновним ударима капљи, те у 2 сата по подне 24. априла (7. маја) ове 1909. г. у петак предаде Богу своју племениту и узвишену душу. Црквени суд и управни и просвјетни савјет одмах су брзојавно а кашње и посмртним листовима објавили смрт свога пресједника и митрополита дијецезана и извјесили су црне заставе; општина тузланска а тако исто и остале општине исто су то учиниле и наредиле да се до погреба звони. Вријеме је било кратко а пут изненадан и врло далек па многи, који би ишли на спровод нијесу били благовремено обавијештени; али ипак: епископат је заступао високопреосвештени господин Василије Поповић, митрополит бања-