Istočnik

Стр. 142

ИСТОЧНИК

Бр. 9. и 10.

Приликом каноничких визитација врло је љубезно опходио се са свештеницима, нигдђе ниједног није осрамотио а још мање јавно укорио. Како 11и половица парохија није имала својих цркава а још мање парохијалних домова, особито је настојао и свештенике пострекавао да подижу цркве и парохијалне домове. А како је и у томе погледу био практичан и знао измјерити снагу народну, задовољавао се и скромнијим црквицама. Говорио је: »Само нек имате гдје народ сабирати и св. литургију служити«. С тога је поред свих сметња ипак успио да су подигнуте цркве, веће или мање у Гор. Слатини, Срп. Зелињи, Милошевцу, Вршанима, Козлуку, Пиперцима, Кладњу, Поребрицама, Буквику и Загонима. Градњу сваке те цркве обишао је бар једанпут и служио у њима. Осим поменутих осветио је цркве у Срнској Грапској, Бољанићу, Јасеници тузланској и гробљанску капелу на тузланском гробљу, задужбину браће Јовановића а с његовии благословом отпочете су и о. г. довршују се црква у Маглају и Драгаљевцу. Ако се гдје ма што за цркву или општину предузимало и правило он је то морао обићи и виђети, хвалећи и бодрећи свештеника и општинаре. У опште био је велики пријатељ цркве, свештенства и народа, па је то знао гдје треба и кад треба врло вјешто бранити и заступати. Имајући и парохијску ираксу и искуство од свештенства никад није тражио што је тешко извршити, а још мање, што је немогуће. За то није радо издавао окружница, па и које је издао скроз су реалне и безусловно изведиве. Говорио је: »Лако је издавати окружнице, али их је тешко извршивати и у живот приводити«. Па с тога рађе је усмено и непосредно приликом канон. визитација поучавао свештенике износећи што му се допало или што му се није допало на канон. визитацијама. На једној такој канон. посјети из нотеса свога те је поуке говорио. Одгајао је свештенике, да, не по сили наредаба, већ из унутарње побуде да врше своје дужности. За то и почиње своје окружнице: »Држим, да је сваки свештеник свјестан свога светог и узвишеног позива свештеничког«,... или »Увјерени смо, да би ревно и савјесно свештенство наше и без сваке опомене сјетило се наредбе ове митрополијске управе«,... или »Свештеници наши треба тим радосније и савјесније да се одазивају овом Нашем архипастирском гласу, гпто из прилика и околности цркве и народа нашег и сами увидјети могу, да је у многиим парохијама дијецезе Наше, гдје нема храма Божијег, једино школа и катихизовање у школи средство, којим се у срца омладине наше, а преко омладине и у народ наш српско-православни преносе и уцјепљују истине светог православља и морала хришћанског« У друштву, особито интимном био је врло пријатан, весео и разговоран, па је волио умјесну шалу, којој се слатко смијао. Никога није хтио кудити ни онда, кад је био изазиван, а ни у похвали није био брз. Био је пун јаког тјелесног састава, усправног импозантног држања и хода, као сребро бијеле косе и браде, да је спољашњошћу својом поштовање изазивао; лијепо је служио и својом лијепом старошћу побожна чувства будио. Речено је, да је разумно штедио у умјерен био, па је од уштеде своје па црквено-народне потребе и сврхе тестаменталпо завјештао 7000 (седам хиљада) К црквама и општипама у Тузли, Меминској и Гор. Карловцу и раковачкој гимназији.