Istočnik

Бр. 9. и 10.

ИСТОЧНИК

Стр. 141

Плод тридесетгодишње његове службе катихетске јесу уџбеници: Литургика и Историја хришћанске цркве, који се у II. издању на средњим школама и данас с успјехом употребљују. Осим ових уџбеника радио је на Хришћанском Вјеснику и другим богословским листовима онога времена и прибрао је био велику збирку корисних поука, али је ту збирку селећи негдје изгубио и за њом врло жалио. Био је врло умјерен и штедљив па, иако је као учитељ отпочео каријеру са 18 форинти илате и око рађања, болести и умирања своје многобројне дјеце, која су сва поумирала осим јединца Николе много трошио, ипак је вазда у својим финанцијама равнотежу знао одржати на нешто и уштедити. Те његове особине вриједиле су много за манастир Гомирје, ког је економно упаприједио а још више вриједиле су за тузланску дијецезу при одобравању епархијских општинских и манастирских буџета, при чему се прави мајстор показивао. Фонд манасгира Озрена врло је унаприједио, па и болан преболан преко референта у пола молебним гласом препоручиваше савјету и сједници од 18. фебруара о. г. да фонд манастира Озрена штеди, јер вели, тај ће се фонд, који на 35.000 К данас има и кашње на манасгир и народне иотребе употријебити. У Сарајево а по том у Тузлу дошао је у времену и на почетку жестоке и дугогодишње автономне борбе, која је трајала за сво вријеме његове архијерејске службе до 1905. г. т. ј. до прогласа цркв.-просвј. автономије. По себи се разумије, да се у таким критичпим временима, као што је била жестока автономна борба, пије могло много радити. Борба за автономију апгажовала је за се и у се све, па изван ње пије се ни могло што многога урадити. Покојни митрополит Григорије својим великим искуством, ученошћу, сталоношћу, филозофском разборитошћу, реалним погледима и сталном, непомичном и несаломљивом вољом, коју нико није могао мотати, био је као од Бога наручен и послан да буде десна рука бујном, агилном, племенитом и идеалном митрополиту Мандићу. У опште обистинила се она тврдња, да је црква у времену криза и страдања највеће мужеве имала, па и бос.-херц. срнско-правосл. црква имала је у времену дуге автономне борбе вишу јерархију достојну да кризу издржи и с успијехом доврши. У тако дакле критичним временима, покојни митрополит Живковић није ни могао Бог зна што предузимати у погледу даљњег развитка цркве или какове организације. Па је зато то вријеме, у колико му га је од званичних послова преостајало, употребио за прерађивање и припремање другога издања својих књига Литургике и Историје Хришћаиске цркве, а осим тога приредио је и штампао »Збирку Наредаба« зворничко тузланске митрополије. А као стари катихета посветио је велику пажњу школској настави у вјери, па је у ту сврху сваке године редовно иајмање половицу а каткада и сву дијецезу у мају и јуну обилазио и катихетску наставу у школама прегледао. Ово прегледање, које је он често пута изненада, без објављивања икоме предуЗимао, било је — поред осталога — од велике користи по ред у парохијским звањима и катихетску наставу у школама, да без претјеране хвале у томе погледу тузланска дијецеза понајбоље стоји. О бризи својој за катихетску наставу покојпи митрополот осим обичног прегледања дао је доказа у неколиким окружницама, а за наредбе, које је у томе погледу издала влада или велики црквени суд већином дао је инцијативу митрополит Живковић.