Istočnik

Стр. 300

источник

Бр. 20.

пријатеља прелази та зараза на нас још брже. Но и у томе случају, ако због строге праведности и хришћанске дужности мораш да се разиђеш с твојим пријатељем, разиђи се без свађе, без увреде, и шта више у име хришћанске љубави и ради пређашњега пријатељства гледај да га наведеш на пут истине. Сјети се, како је Христос Спаситељ поступао с вјероломним својим учеником и пријатељем Јудом. Као свезнајући, Он је добро знао за злу намјеру Јуднну, али га није изобличио јавно пред ученицима, настојећи, да га кротошћу и стрпљивогпћу расположи на кајање. Па и онда, кад се издајничка одлука Јудина испупила и кад је већ био дат знак да ухвате Исуса у Гетсиманском врту, Исус је кратко рекао издајнику: „Пријатељу, шта ће.т ти овдје, 1 (Мат. 26, 50) Име пријатељ речено је с намјером — да се споменом на пређашње друговање побуди у срцу Јудину одвратност према његову ноступку. 1 Што се тиче избора пријатеља, треба да се темељи на разборитости а не на заносу од првих утисака, обично иролазних. Нико се тако радо не дружи као дјеца. За њих је довољан први сусретај, прво познанство, па да се здруже ма с којим вршњаком. Врло је ријетка васпитапица ма кога инштитута, која није дала објета вјечнога пријатељства ма којој другарици; али ријетке од њих остају вјерне томе објету, који се обично даје под упливом првих утисака, под упливом чувства и уображења С годинама охладњује чувство а уображење престаје; другарице, које су закључиле вјечни савез, код првога познансгва, увјеравају се, да су га одвећ брзо закључиле, да им много оскудијева до једнодушности. У осталом дјеци се опрашта, да се заносе првим покретима чувства па и у тако важној ствари, као што је пријатељство; а не треба тражити од њихова узраста оне разборитости и опрезности, које се стјече с годинама, и којему се обично науче искуством живота. На жалост, у ту дјетињу лакомисленост у избору пријатеља падају и многи људи, који нијесу више дјеца. Многи од њих дају невино име пријатеља личној оданости својој ма према коме, — таке оданости, која је плод неразборитости, неразмишљености, не хладне оцјене предмета њихове оданости, већ страсти, по природи својој слијепој, или уображења, које црта свијетле слике пријатељског живота. Кому није познато, до каквог горког разочарања води пријатељство, основано на страсти и на машти уображења? Како често особа, која је побудила страсну оданост и дала храну машти уображења, постаје пуста и порочна. Не страст и фантазија, већ разборитост треба да руководи нас у ријешењу тако важне ствари, као што је избор пријатаља. А што захтијева разборитост? Прије свега она захтијева, да се не хиги за склапањем пријатељства. Међутим има случајева, кад се може брзо и лако увјерити о вјерности пријатељској, — то је биједа, нужда и жалост. Зато и говори син Сирахов: Ако хоћеш да стекнеш пријатеља, стјечи га, кад си га прокушао и не повјеравај му се тако брзо. Он је пријатељ, док му требаш и не остаје уза те у дане невоље твоје (Сир. 6, 7—8). Код избора пријатеља треба бити опрезан, да наш избор не падне не само на таке, чија је вијерност сумњива, већ ни на таке, чије би пријатељство било по нас штетно у моралном погледу. Ко ходи с мудрима, иосшаје мудар, а ко се дружи с бездушницима, иостаје гори (Приче, 13, 20). »Ко се дотиче смоле, тај ће се оцрнити, и ко се дружи с гордим, постаје му раван« (Сир. 13, 1). Зли разговори кваре дооре обичаје (1 Кор. 15, 33). Ако у опће треба избјегавати таква друштва у обичном, не — пријатељском сношају с ближњима, тијем више треба