Istočnik

Бр. 20.

ИСТОЧНИК

Стр. 301

се чувати иријатељских разговора, ако су они штетни у моралном погледу. Друговање с људима поквареним не само да је штетно у моралном погледу, него је и непостојано. Тешко је очекивати вјерности или уважења светости пријатељства од оних, који газе морални закон. Коме није ништа свето, за тога и пријатељство губи свети карактер. Као што хришћанин треба да сматра спасење душе своје главном својом дужношћу, исто је тако дужан и да се дружи поглавито с такима људима, који би му могли помоћи у томе својим примјером, савјетом, упуством, опрезношћу. Права љубав према ближњему не појављује се ни у чему тако, као у старању за вјечно добро његово. Зато, ко жели да докаже своју пријатељску оданост к нама таким својим старањем, то је наш прави пријатељ. У много случајева одужују људе исти назори, укус, наука, вјештина; али ако се при томе пријатељи не старају о међусобном напретку у побожности и врлини и угушују у себи побожне тежње, то нису више пријатељи већ непријатељи један другом Разлика у карактерима, која се састоји у томе, да је један чврста а други мека карактера, други је више склон спољашњем, друштвеном раду, а други животу усамљеном, —■ та разлика није увијек запреком, да се склопи пријатељство; оно може шта више бити благотворно у пријатељском погледу. Карактер чврст и одлучан, може се уздржати у границама праведности и строге дужности упливом на њега карактера мекога; и обратно, уплив првога може спасти пошљедњи од слабости; ватрени човјек може одушевити на добро човјека карактера повучена, опрезна, умишљена, и обратно, уплив пошљедњега може често суздржати човјека ватрена од штетних навала његове пренагљености. Разлика у спољашњем положају исто тако не може бити запреком за склапање пријатељства, као што то доказује примјер Давида и Јонатана; они су били изврсни пријатељи, ма да је један био пастир, а други — царски син. Но разборитост тражи, да човјек сиромашан и незнатан не шражи , већ да прима пријатељство од богатога и знатнога. У противном случају неједнакост положаја поквариће пријатељске одношаје. Син Сирахов гОвори: »Не ступај у опћење с оним који је јачи и богатији од тебе? Какво је друштво лонца с котлом? Овај га куцне и он се разбије. Свака животиња љуби сличну себи животињу, и сваки човјек — ближњега свога. Какво је пријатељство вука с јагњетом? Какав мир хијене са псом? И какав је мир богаташа са сиромахом?« (Сир. 13,2. 3. ^0.22.). Не можемо а да не пожалимо људе, који желе да имају пријатеља, али га не налазе. То може бити, не због њихове кривице, на пр. ако су окружени таковим људима, међу којима нема бића, с којим би се могло пријатељство склопити. Ту нијесу они криви већ околина. Али се често догађа и обратно. Околина је добра, око нас има доста људи, достојних нашега повјерења; али ако код нас самих нема смјерности, љубави, самоодречења, тада смо дужни да сами на себе жалимо, ако живимо усамљено, без пријатеља. Настојмо унапријед, да стечемо та својства, и тада ће Господ утјешити нас, послаће нам пријатеља. А баш та су својства потребна зато, да задржимо за увијек пријатеља уза се. Ј. ПетровиЛ, прото и проФесор.