Istočnik

Стр 296

ИСТОЧНИК

Вр. 20.

§ 5. тач. а) каже и ово: „У несједињеним Конзисторијама расправљају „се све парнице, које се твчу важности брака и његова развода, било „коначно од брачне свезе, 1 ) или само од шриезе и постеље ..." Гиме је цар Јосиф II. православној цркви, у Карловачкој Митрополији, законом признао оно, што су јој дотле све државне власти иедиректним путем забрањивале■ а на име: да може слободно, у смислу свога канонског права, поступати и бракове коначно разводити, те дакле и разведенима допуштати да могу ступити у нову закониту брачну везу. — Зато од сада и сретамо, место одредаба против тобожње бигамије и полигамнје, понављање законскнх одредаба против конкубината... А мени се још чини, из свега што знам о раду Јосифову на измени црквених и државних закона о браку, да је у оном патенту његову о браку (за нас штампаном под насловом: „Брлчное ^законжје") од 6. марта 1786. год., у § 11., хотимично наглашено, да муж и жена не могу ступити у нови брак „докие год^к врлкт* таи п р е к н к д е т -к.. баш с обзиром на учење православне и протестантске цркве о коначној разведљивости брака; јер да је он хтео овде стати на ексклузивно становиште римске цркве, тада би он, нема сумње, изрично нагласио, да муж и жена никако не смеју ступити у нову брачну везу, за живоша свога првог брачног друга, као што је то у римским црквеним, па и аустријским државним законима, до ово доба, увек јасно истицано, те шта више, као што видесмо, присиљавани беху и сами митрополити наши, да у том смислу поучавају : впископе, свештенство и народ свој... Још ми, најпосле, ваља истаћи, да је Јосиф II. 6. јануара 1783. г. прогласио брак за чисто грађанску институцију, те све брачне спорове и парнице одузео од духовних и упутио их световним судовима. Шта више, по патенту царском од 2. новембра 1784. год. одређено је, 2 ) да: „ни један свештеник, које било вероисповести, није обвезан „узимати у обзир учење своје цркве о брачним сметњама при венча. „вању оних лица, која се мирне савести могу венчати и без нарочитог „црквеног разрешења, јер се брак има сматрати искључиво, као гра„ђански уговор, те за њега имају важити само државни закони..." И тако је све то остало управо до смрти његове, док наследник његов Леополд II., резолуцијом својом од 30. априла 1790. год, не одлучи, да се све брачне парнице ииају опет повратити духовним судовима. (Свршиће се). 1 ) Ваља нагдасити, да у првој Уредби за наше Конаисторије, — која је ивдана ва царице Марије Теревије 1775. г, под насловом: »Сштм™ ншунитш!^ конзи!Тор|'А,ЈНћ[^1. ^д^-ћ«, нема спомена о коначном разводу од брачне везе, него само о разводу од стола и иосшеље (Ориг. у М. П. А. К.). -) Види: Бг. С. Носк — Н. 1§п. ВМеппапп, — Б. бе1 ;егге1е1п8сће 81аа (;8Га1;ћ (1760 —1848), "№!еп 1868—1879, р. 247—250, 252—256 и др., те упор. Ј. Л^епДппску, — Ка1вег ЈовеИ II. Ет 1|е1)еп8- шм1 СћагаМегћМ гиг 1тп(1ег1;јаћп§еп 6ес1епк1:е1ег зешег Тћгопће8(;е1§ип§, Шеп 1880, р. 241.