Istočnik

/

Бр. 1. И С Т 0 Ч Н И К Стр. 5

књ. 10. гл. 3. и I.)! 1 ) По тумачењу Лактанција. који изводи ријеч »религија« (геП<ро) од лат. глагола „геП^аге" — везати, спајати, религија је »свеза, савез; сједињење, јединство«. Према томе, првим знаком, који се тиче појма »религија«, јест мисао о свем или сјединењу некога с неким Но, показавши тај један знак, ми још нисмо сасвим одредили главну карактеристичну црту религије. Ако је религија свеза или савез, то се само од себе намеће питање: какву свезу, какво сјединење треба схватити под »религијом«, и да ли је свака свеза, сваки савез религија? Нема сумње, кад се говори о религијозној свези, о религијозном савезу, да се ту претпоставља свеза или савез човјека с нечим сшљашњим , с неким бићем, које изван његова бића ш одијељено од њега самога. Спољашњим бићем за човјека биће, на пр. сва видљива природа, која га окружава, с њезиним многобројним и разноврсним предметима и појавама. Али, може ли се назвати религијозним одношајем савез човјека, ма какав одношај његов према камену, дрвету, пању, ријеци, гори и др. мртвим предметима, као таковима, без сваке представе о њима, и без икаква живота и моћи у њима? Исто тако, астроном, који изучава звјездано небо са свјема његовијем свјетилима, кемичар или физичар, који се бави истраживањем разних појава природних, — и један и други не видећи у објектима својих истраживања ништа друго осим то, што добива непосредно у самим истраживањима и физичким појавама, могу ли се они назвати људима религијознима само зато, што таеже да докуче смисао и суштину појава природе, и можда долазе према њима у неки одношај? Без сваке сумње, не! А то је само по себи јасно: међу живим бићем и мртвим, неодушевљеним предметом не може бити никакве друге свезе, осим свезе спољашње, механичке, стога, шго немеханичка свеза, свеза тијесна и жива, гдје се суштаство једног носиоца бића (супстанције) може свезивати, спајати са суштаством другога носиоца бића (друге супстанције), схватљива је за наш ум и може се остварити једино и искључиво између живих , одушевљених предмета. А пошто се у религији првим и несумњивим фактом јавља сам човјек — не само живи и одушевљени предмет, већ и као лице, т. ј. разумна, слободна и самосвјесна супстанција, носилац бића, које га властитом свијешћу чини свјесним, — то је и тијесна, жива свеза његова^ која спаја његово суштаство са суштаством објекта, који се изван њега налази, могућа само с лицем, т. ј. са сличним њему носиоцем бића, сличном, самосвјесном супстанцијом. Отуда слиједи, да између човјека и живим бићима, но не личнима, као што су: земаљске животиње, инсекти, рибе и др. не може бити религијознога одношаја, јер код тих неличних суштастава нема никаквога представника личнога бића. Но сваки је човјек, као личност, сличан другоме човјеку, као личности, и сваки човјек представља га себи као неки особити. спољашњи, у одношају према себи самом, предмет или објект. Природно је стога да се пита: ако је међу једним човјеком и другим могућа потпуна, тијесна и жива свеза личности или битно јединство њихово, то зар није могуће признати, да је то исто јединство између њих религијозио јединство и савез? Без обзира на то, да су то људи, који би се измирили и с позитивним одговором на стављено питање, истинити одговор на њега биће — безусловно нијечан. Религијозни савез претпоставља по себи ') Специјална филолог . истраживања одноено ријечи „религија" (геН§1о) — у »Христ. Чт[н'Ги 1878. II. прот. Базарова, Игтинио! зндчшп н подлиннои 1.иимг рмнпи; — 81исИеп нп(3 КгШкеп. 1818, 3. 4. 1829: Ш^гзсће, „Шег (Јеп КеН§шпбће§гШ (Ј. АНеи; Тћео1о§. 81ис1. и КгШкеи 1835: Ми11ег ( 1Јћег ВЦс1ип§ и. бећгаисћ <1. "\Уог1еа КеН§1о".