Istočnik
Стр. 6
источник
Бр. 1.
нешто више, него савез или међусобни одношај између простих људи. Премда и људски савез може дати свакоме од оних, који се сједињују један с другим, много више од онога, него што сваки човјек има у себи и сам по себи, тим не мање такав савез далеко не може задовољити све оне упите, које иеопходно објављује сваком субјекту, које здраво мисли, његова духовпа природа Један човјек, и два и три човјека, и цијела њихова друштва, ма како били тијесно и нераздвојно сједињени међу собом, нијесу у стању сами лично потпуно задовољити све нужде и потребе свога духа због свог властитог сиромаштва, несавршенства, због своје ограничености и коначности. Зато је и ставио Творац у саму природу ограниченога бића те неуклониве тежње, које ништа и нико (коначан) ограничен не може задовољити, да би оно — ограничено биће, долазећи у блиски дотицај или савез са сличним себи ограниченим бићима, осјећајући потребу још и у другом нарочитом савезу са сличним себи Бићем, али бесконачним и најсавршенијим, с највишом Личностии , да оно тежи томе савезу с божанском Личности и у опћењу, у савезу једино с Њом тражило потпуно и право задовољавање виших својих потреба. Та свеза, савез с таком личности и управ ради таке цијели и носиће религијозни карактер, — карактер религијознога одношаја човјека к вишему од њега и сличних му људи суштаству к Богу; то ће и бити »религија« (геН&ш). Послије свега реченога, држимо, да ће врло појмљиво бити и слиједеће тумачење ријечи »религија« споменутога Лактанција: »Под тим условом, — говори он, — ми се и рађамо, да би одавали праведну и дужну покорност Господу, који нас рађа, да Њега јединога познамо, Њему јединому слиједимо. Будући спојени тим савезом побожности, ми се налазимо у јединшву с. Богом (Оео геП°'а11 зишиз), од чега је добила назив и сама религија (геН<ро). Име религија иотекло је од савеза побожности, којим је Бог сјединио (геН^ауеп!) са Собом човјека и свезао га кроз побожност: зато је и неопходно да служимо Богу, као Владики — Господу, и слушамо Га, као Оца«. И тако, религија, као савез, јест савез (стварни, који несумњиво постоји ради религијозне свијести) човјека само са Суштаством, вишим од свега људскога, неограниченим и савршеним. Тежња к личному Богу и савезу с Њим, као неограниченим и бескрајњим, стална је у човјеку;' без ње се не може човјек ни за један час помислити. По откривеном учењу, човјек је створен по образу и подобију Божјем и непосредним актом Његове творачке моћи приведен је из небића у биће. Одликовани код самога створења од свију осталих створова, човјек, јер је створен по образу и подобију Божјем, сасвим наравски, добио је при самом стварању образ свога Творца у себи самом, у властитој природи, и могућност, да зна за тај одраз у себи. Мислити друкчије нема темеља, с тога, што потпуни одраз разумнога суштаства а у разумном суштаству треба да се еастоји не у механички — тачном само отиску првога с пошљедњим, него и у свијести пошљедњега о свом сродству и сличности својој с прототипом. И као син, који је наслиједио образ и подобије својега родитеља. заједно с тим неопходно има заложено у самој својој природи инстинктивну тежњу к њему те, раније или касније долази до јасне свијести о сличности својој са првообразом својим, тако је, без сумње, и први човјек а кроз њега — и сви људи, скупа са образом и подобијем врховнога Створитеља добио и неодољиву тежњу к Њему, и актуалну могућност осјетити у себи у већем или мањем степену своје сродство с Њим, или одраз Његов у себи. Рецимо јасније: Бог је — Личност, удунувши