Istočnik

Бр. 10.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 153

има, који се стиде оног светог знака, у коме је свети Паво угледао своју потпуну славу и у IIIто су првн хришћани полагали неограничено повјерење. У томе знаку тражили су мученици храбрости и јачине, да претрпе ужасне муке, које им престојаху. „Прекрсти се", вели свети Кирил Јерусалимски, ,.да на тај начин нечастиви, кад види тај знак, задрхће и иобјегне". У опаснотима и искушењима, у болести глади и невољи налазилн су први хришћани своје прибЈешиште у знаку крста. Па како је често њихово повјерење награђено било на чудноват начин. Марија Египћанка, пошто се прекрстила прешла је преко таласа морских. Знаком крста срушени су кипови, ишћерани су нечастиви из тјелеса болних, болесни су оздравили, и мртви су у живот повраћени, С крстом су апостоли уништавали сву моћ непријатељску и све народе ловили у своје мреже. Свети Јеврем Сирин вели: Знаменујмо се знаком крста тим непобједивим оружјем, које смрт савлађује, а вијерним служи као нада и свијетлост свијета, рај отвара, јереси уништава, прву вјеру учвршћује и постаје одбраник вјерних и спасоносних славом цркве. Светитељи налажаху у тајпи крста свагда богатог материјала за посматрање а Христос каже: Ко хоће за мном да иде нек се одрече себе, нек узме крст свој насе и нек пође замном.

Из пастирске праксе. Ко може, а ко не може бити прииушшен св. причешДу ? По уставу и обичају матере цркве достојан је светога причешћа сваки православни хришћанин, који се искрено покајао и исповједио, те разрјешење добио. Дочим не може се св. евхаристији припустити ко је од духоввика или од архијереја одлучен, затим јавни грјетници, блудници, блуднице, они, који у наложништву живе, зеленаши, који врачају и чарају, светотаци и богохулници. Од оваких грјешника се траже осим кајања и плодови кајања, дакле, да загладе гријех свој и саблазан, коју су гријехом проузроковали. Једино на самртном часу допушта им се да се сједине с тијелом и крви Христовом, ако су сами изјавили жељу своју за св. причешћем и очитовали своје скрушено кајање. Код тајних грјешника, који су оваку своју грјехоту, какве су горе наведене, при исповјести открили, ваља поступати с великом пажњом, да одлучење њихово од св. причешћа не би код осталих вјерних изазвало сензацију. Ако дакле при св. исповједи изјаве своје истинско кајање, могу се св. чаши Господњој припустити, но ваља их епитимисати строго и то епитимијом таквом, какву без запиткивања своје околине могу извршитн. Ако би свештеник доцније сазнао, да се дотични грјешник није искрено покајао, или се не држи епитимије, то га у случају нове исговједи само с дозволом и знањем архијереја може разријешити и евентуално причестити. Какве се ријечи произносе при •иричешпивању мале дјеце? Пошто се дјеца, која још не говоре или тек проговарају, сматрају проста од личнога гријеха, и до 7. године своје се не исповиједају то причешчујући исту ваља говорити: Честнаго и свјатаго тјела и крове Г. и Б. и Спаса нашего Исуса Христа причашчајетсја раб Божиј младенец Н. во жизп вјечвују. — Изостављају се дакле ријечи: „во оставленије грјехов". Исто тако не говори се послије