Istočnik

Стр. 268

источник

Бр. 17.

таково посматрање свијета: она је остала вјерна 'своме религијозноме инстикту и створила је особиту, своје врсти религију, но која ипак има у својој основи представу о личним боговима, због чега је и сам Буда постао личним Божаством. Па и жреци, вође народа и чувари религије, држећи се за пантеисте, престају бити такови, јер религијозни захтјев принуђује да траже духовне хране у „религији" и они почињу живјети не по својим теоријама, већ самим религијозним животом свога духа. Тада они, свакако, па ма и неодвисно и против својој вољи, прелазе ако не баш у теисте, то на сваки начин у деисте и, сјшчно народној мисли, представљају себи Божаство Суштаством личним. И то је сасвим природно, стога, што без религије, која се оснива на појму о личном Богу и води човјека, по његовој свијести и убјеђењу, к реалноме опћењу с Божасгвом, здрави човјек живјети не може; а у пантеизму је такова религија и таково опћење с богом. а да човјек не изгуби своју моралну личност, немогуће. Тај закључак нримијенимо и на материјализам. Слично пантеистима, сањају и неке материјалисте да поставе своје философско учење на степен јединоистините религије у роду људском. Једни између њих упорно објављују таковом религијом социјалистички атеизам, који има само демократичку цијељ земаљску срећу човјечанства. Други ематрају као религију више чисти материјализам, који стоји близу пантеизма. Бог материјализма те врсти јест свјетска душа, лишепа, ипак, својстава суштаства морално-разумнога Заиста, то није ништа друго већ слијепа свјетска сила, која зиђе и руши све у свијету без сваког разумног основа. Но дух човјечји, без сумње, не тражи такова Бога; он тежи од првога часа свога бића да опћи не с таковом силом, благодарећи положеној у природу његову религијозној потреби. Нама су већ познате те тежње човјечјега духа к религијозноме јединству с божанском личности, — познате су нам из носматрања његових очевидних, слаткорјечитих појава у историји човјечанства. А на основу тога ми можемо закључити, да и материјализам, у самој савршеној својој форми, не даје људима, као суштаствима морално-разумнима, правога задовољства. Религијозни савез човјека с Богом и овдје је искључен. Бог материјалистички лишен је свију оних својстава, која развијају и одржавају религијозни живот у човјеку, хране његове побожне намјере и чувства. Бог њихов слио се с материјом, изгубио је својства личпости, поистовјетио се са неразумном свјетском силом, престао је бити личност, а кроз то престао је бити Богом. Према томе, и у материјализму су уииштене свештене потребе истините религије и религијознога духа, чисто су презрене, гњусно исмијане Човјек је лишен вјере у савез с највигаом личности Божаства, наде на његову помоћ у дјелу свога моралнога усавргаавања, увријеђен је у најбољим својим осјећајима и намјерама и одређен је на мучну погибао у бескрајном немиру и вјечном очајању. Одрицање људске личности или потпуно уништење услова, за њезипо нормално развиће уопће јест неопходна пошљедица свију тобожњих „религија", које се тако називају, модерних новијих лажних учења. Али зашто да се човјек понизује до нијеме животиње, или да се лигаи мистичкога слијевања с Божаством?! Не идимо за тим тамним теоријама, него увијек сматрајмо себе и све људе иогатенима личностима, без бојазни, да ћемо икад престати бити гаковима. Сваки човјек, ма како га звали — варваром или дивљаком, интелигентним или простаком, философом, пјесником, еписатељем, — увијек ће бити и јест морално-разумно суштаство, личност. Као личпост, ма који човјек, због захтјева, усађених у његову