Istočnik

Бр. 17.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 269

природу задатака и нагона, не може а да се не бави питањима: ко је он и откуда је? зашто је створен и што мора бити? А размишљајући о томе, он не може а да не тежи к цијељи свога бића — к вишему религијозно-моралному савршенству. Ето ту се баш осјећа поново у свој сили потреба личнога Бога, који реално постоји, и потреба живога опЛења с Њим. Човјек, природно, ставља преда се идеал моралнога савршенства и тежи к њему свима својим силама. Али, без вјере у лично Божаство, у коме је благо, добро, тај морални идеал не ће имати одговарајуће стварности; с друге стране, без живота и стварнога савеза с личним Богом, не ће га човјек никада остварити у свом животу, нити ће достићи према томе свога одређења, јер су само његове силе недостатне за то. Њему је потребна надприродна помоћ, потпора Самога морално-најсавршенијега свемогућега Бога. И само је лично Божаство у стању помоћи човјечјему духу у његовим религијозно-моралпим тежњама. Оно не само да не утврђује истинити идеал човјечји Својим највигним авторитетом и кроз то му саопћује потпуну стварност пошљедње цијељи бића разумних створова, него и даје људима сва средства да се остваре. Зато, одрицати захтјев човјечјега духа у таком Божаству и морално-религијозно јединство с Њим, значи, одузимати човјеку сваку наду на морални напредак и енергију ради борбе са злом, а кроз то — осуђивати га на постојане муке вјечних сумња, душевних страдања и очајања. И тако, морају саме од себе пасти све чувене религијозне системе савремене епохе, које одричу личност у Богу и које не допуштају с Њим људскога религијознога савеза, које се никако не могу прилагодити основним потребама човјечје личности, човјечјега самосвјеснога духа. И у далекој будућности неће оне наћи себи мјеста у свијести човјечанства, неће собом замијенити православнохришћанску вјеру и неће нигда постати опћом свјетском религијом: јер је тако нераскидљива свеза истините религије с представом о Божаству, као личном Суштаству. Загреб. Превео: Ј. ПетровиЛ. Преглед нрквеношколског и просвјетног Љивота. Црква на Истоку. Борба цариградске патријаршије. За одржање грчког карактера патријаршких школа у Маћедонији, дошло је до великог заплета, јер се и државна управа турска умијешала у ову ствар. Патријаршија се бори за своје право, но наилази на јак отпор државне власти, тако да до отвореног сукоба може доћи између патријаршије и турске владе, која је забранила Грцима из патријаршије да против ријешења владиног у овом питању свај протест из народне скупштине уложе. Карактеристично је, да је „Отомански Телеграф" донио један чланак, у ком писац — зацијело латински свештеник — препоручује Грцима у Цариграду, да приме унију, јер то би био једини срећан (?) излаз по њих из неприлике, у коју су због сукоба с отоманском владом дошли. У случају уније били би Грци заштићени из Рима, дочим овако немају никакве заштите, јер су им и Словени