Istočnik

Бр. 18.

источник

Стр. 275

у опће идеје, којима одриче уопће истинитост. Ништа боље не пролази овај закон ни у позитнвизму, а да и не говоримо о сензуализму, који учи, да је реално или истинито само оно знање, које добијамо једино помоћу тјелесних чула (бепвиз, одатле сензуализам); о пантеизму, који признаје само апсолутну егзистенцију, а релативну а рпоп забацује и о различним формама идеализма да и не говоримо. Ови системи поступају самовољно са законом узрочности, јер су својим теоријама присиљени. Нијесу они дошли до тога сазнаша, да треба каузални закон скратити или сужити, на темељу кога другога сазнања, него су га насилно хтјели прилагодити својим системима. Ту лежи сва тајна и кључ, хоће ли када нпр. емпиризам природњачки, онакав, какав је данас, моћи дати каузалитету и еволуцији други вид, да би дошло до помирења с вјером. Мени се чини, да је ту непремостив јаз, или — мора доћи до капитулације правца данашњега природњачкога, истраживања. Тиме смо и нехотице орејудицирали даљем току. Али ништа за то! Арнолд куша помирити вјеру и емпиријске знаности. С каковим успјехом, видјећемо одмах. Понајприје одређује појам за назив „вјечни закон". Тај му је назив „ доисшп смутљив и да по схватању популарном садржаје нешто мигиологичко, да не кажем иоганско. Вјечни су природни закони, наставља даље, у првоме реду свакако људска правила , која се тичу одре^ења мноштва појава; или апстракције, што их разум у поводу искуствених чињеница ствара. Из тих претпоставки закључује: „Изван сваке је сумње, да све, што се на искуственом путу утврдити даде, само је ванредеа редовитост природнога бивања. Што се нужности закона тиче, сгиално је, Ј ) да је логички не смијемо изводити ни из каквога мноштва појава; јер за нас ни из најједноставније појаве, рецимо обичнога кемијскога споја, не слиједи више, него да се у збиљи збива. 8а то кад је говор о вјечним или нужним законима, редовно је по сриједи неко генерализовање". На то надовезује питање: „Је ли такво генерализовање оправдано?" — Ово нас резоновање тешко може задовољити, јер понајприје држи, да је назив „вјечни закон" смутлзив, нешто митологичко — поганско. Ту смјелу тврдњу не ублажује ни додатак „по схватању популарном", јер како улази популарно схватање у строгу, научну фалозофију? Кад би то и пропустили, не бисмо се могли никако спријатељити с тврдњом, да су „вјечни природни закони у првоме реду свакако људска иравила , која се тичу одређења мноштва појава; или аисшракције створене од разума Ј ) Ово вао упућује на окептизам,