Istočnik

Бр. 20.

И С Т 0 Ч Н II К

Стр. 301

се слободно по својој увсфавности законом узрочности. С почетка сам мислио, да би се прва тврдња дала допунити овако: садржину рада духова, што би свакако било пуно ближе стварности, али не би то било опет тачно, јер само те двије функције не исцрплЈују никако садржаја душине дјелатности. Тиме би био истакнут умни и етички рад а у човјекову животу подлога тога — осјећај — испуштена. Те три фундаменталне функције духа знали су још и стари филозофи, поради чега су неки хришћаиски догматичари назријевали у тој троврсној функцији душе човјекове неки нејасан одсјев траличности Божје. Згодно вели Арнолд о законитости и слободној вољи и међусобном им одношају: „законитост без слободе води до бездушнога моханизма, слобода без законости опет до анархије самовоље". Тим је кратко, језгровито и јасно оцргао својство човјекове слободне воље и њезин од Бога одређени дјелокруг. Према досадашњем разматрању приказује нам се свијет са својим врховним узрочником у дуалистичком облику. Тај би нам дуализам могао когод предбацити као опреку према захтјеву нашега духа за јединствено схватање свијета. Тај приговор и подижу сви монисти против емпирично-идеалнога реализма, јер да дуалистичко схватање свијета и узрока му стоји у опреци с нашом тежњои за јединственим схватањем свијета. Добро каже Арнолд, да „ту мора бити по сриједи неко неспоразумљење' ; ... „Речени приговор почиваће или на кривом тумачењу јединствене тежње нашега духа или на неисправном схватању дуализма". Биће ту и трећа могућност, одакле је потекао тај приговор теизму, а то је консеквенција неких филозофских сиетема. који су а ргшп против дуалистичкога схватања свпјета и теизма. Ту њих није дакле у првом реду водила психолошка чињеница: „захтјев нашега духа, да се свијет и узрочник му проматрају с јединственога гледишта", већ су они ту чињеницу хтјели тако приказати, како иајбоље њима конвенира, да се могу само набацити на теизам. Добро вели Арнолд: „Јединствена се тежња иашега духа протеже само на свезе појава, нипошто пак на њихове тобоже пстоврсности или паче једноте". Дух наш жели дати свима појавама одношаја и постојања јединствен узрок. 1п пШта Нпаеа даје и психичном и физичном животу (укључно и анорганским тварима) узрочника, који одређује везу и међусобни, узајамни одношај, као што нам је познато, да то у стварности и постоји између духовнога човјакова принципа и органски уређене, живе природе. Оваки се дуализам неокрњен одржао све до данас при свему томе, што су на њ свом жестином наваљивали најоштроумнији му противници из табора мониетичко-