Istočnik

Стр. 300

источник

Бр. 20.

сиротињу своју (Лук. XXI. 1.—4.). Тако је и Росподу Богу мила ова жртва ваша, јер Он не гледа, колико дајете, него с каивим срцем дајете и како Му служите. Љубите, драги моји, увијек дом Божјн данашњом љубављу својом, па те љубави улите и у дјецу вашу. Скупите их око себе, па им причајте, како је Србин од искона вјеран био цркви својој. Причајте им о оним данима, кад нијесмо ништа имали до храма Божјег, па смо ипак били богати, јер смо благо своје у храму Божјем и слави Н>еговој гледали. Хитајте с дјечицом евојом дому Божјем, када сте га већ дигли, да не плаче празан за вама! Јер не треба Богу храм, него вама. Он је Богу на славу, али вама на корист и утјеху. Нека вам данашњи празник буде на спасење, а свети и животворни Дух, којем овај храм посветисмо, нека штити и шега и вас у све дане живота вашега. Благослов Божји нека се богато излије и на ово св. мјесто и на вас, који га дигосте и на сво потомство ваше. Благодат Божја са свима, браћо, амин!

Монизам и хришћанство. Поглавље из вјерске филозофије. (Наставак). Само се не можемо сложити с одличним нашим филозофом, кад ту тврди, да та „оба схватања (опћенита законитост и слободна вол>а) скупа изричу тек читаву садржину духа; о себи се са строгом досљедности не даду никако провести". Тако учити би могао који облик идеализма, а никако теизам. Овај задњи учи, да су функцнје нешто друго, а нешто опет друго садржај, језгра или есенција бића, те стоје једно према другоме као посљедица и узрок. Функције или дјелатности су само манифестације или кретње духа, које се од његова садржаја строго разликују, као нпр. рад од раденика. То су, с нашега теистичкога гледишта у човјека то је само слободна вол>а, акциденције духа, Да се слободва воља јавља при дјелатности духа, не слиједи одатле, што би слободна воље сачињавала један дио душина бића, него одатле, што је то специјално својство духовне прпроде, духовнога бића, и поближа ознака начина њагова рада. Слободна је во.ља својствена духу као нпр. стајачици свјетлост, човјечјем организму одусправан ход и т. д. 0 закону узрочности и његову одношају према духу човјечјему било је већ горе говора. Стога то двоје не може сачињавати садржај духа. Према томе неће стајати ни тврдња, да „се о себи са строгом досљедности не даду никако провеети". Дух човјеков, разумно уре^ен, служи