Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

109

јевима Посавине. Усљед тога је запаљена сва брчанска чаршија а. роба разглабљена ; мало мању је несрећу претрпио и Шамац. И у Крајини су се водили жестоки бојеви, око Бишћа, Лијевна, ВарцарВакупа, Јајпа, Кладуша, Подзвизда, Вранограча ; у Бањалуку и Градишку ушла је била аустриска, војска мирно, не напшав ни на какав отпор, но допније у Бањалуци се заметне између крајпшника, с више страна из Крајине окупљених, и аустриских војника крвава битка, којом је приликом спаљена, сва бањалучка чаршија пи иначе грдна штета становницима, нанесена; на неколико недјеља, после палежа у Бањалуци, спаљена је готово сва и градишка чаршија. Остале вароши, на којима се бојак био, оштећене су у мањој мјери.

Не много с мањом одважношћу п чврстоћом одбијали су и Ерцеговачки Турци аустриску окупациону војску. Око Стоца, и у опште у горњој Ерцеговини, показао се нарочито жесток отпор. О Турцима се борио против Аустријанаца и неки број православних. Ипак је Ерцеговина брже и лакше окупирана, ма да. је свак мислио, да ће тамо бити жешћег одпора но у Босни.

Како су се јуначки и очајнички борили Босанци, видиће читалап из дописа О БОЈУ НА (ЈАРАЈЕВУ, КОЈИ је један очевидад написао у новине, и који ево овако тај страховити бој описује:

„Докле ја, врло потресен свом страхотом што је пред очима мојим, бележим дршћући ове ретке, дотле је бисер Босне, поносно Сарајево, огрезло у крваву боју, од које се клони поглед човеков. У огњеном првенилу виде се кровови кућни, зидине градске, кубета на мошејама, пламен се извија изнад лимом покривених слемена, безистана; прождрљиво лиже пламен уз висока танка минарета и црвени зраци огледају се у бистрим таласима Миљадке, те се човеку чини. да гледи како се пред њим таласа крвава река.

И улице су крваве, крваве су куће, палате, храмови ; крвљу су попрскана, свака кућна врата, сваки прозор. Крвави су по собама патоси, зидови. Крвљу су обојени водоводи, олуци, фењери по улицама, и крв капље са цвећа, жбуња по баштама, изгаженим у дивљој борби.

Сарајево је аустријске војске; али га је скупо искупила, потоцима најбоље крви своје. Беше то грозна борба, да се грознија не може замислити. Сваки кварт, свака удица, свака кућа беше се учинила у тврђаву, и ту се борило са страховитим, помамним беснилом, с беспримерним презирањем смрти, с бесном веровном мржњом. Где су се год противници ма и мало приближили и докопали један другога, ту је одмах престајала љута праска из пушака, а настајало је гњевно јуначко борење, човек с човеком, кости у кости. Само је дивља клетва надвикивала кадшто грозну борбу. Само је радило оштро гвожђе и мале пушке. Помамно је удаџала сабља на сабљу, и од челика су одлетале варнице; на један мах је оживело хладно, нео“ сетно гвожђе. Сабља п бајонет, јатаган пи ханџар, још ненапојени оноликом крвљу, што се проли тог страхотног дана, убадаху се крвнички у дршћућа телеса погинулих. Сјајно оружје обоји се крвљу До бадчака. И још нико не мисли да се заустави у грозном убијању. Нико не даје нити прима милости. Докле је год рука кадра владати