Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

9

ком, иначе никад, па ма му све пропало. Неки су радницима давали добру храну и по два три сата дневно одмора, па им је мило било, кад радници вечером коло запграју а обдан радећи пјесме пјевају.

Уз беглучење, народ је морао неким безима и ове дације давати :

Чизмарина. Кад домаћин удаје ћерку морао је своме бегу купити чизме или му шлатити у готову новцу један талир „сва дбарпине“. Ко је имао доста оваца, морао је једну сваке године своме бегу давати. Та се овца звала „ђурђевска овца“, јер се о Ђурђеву давала. У кога је бпло доста крава, дужан је био сваке године дати по једну јуњгу масла, то јест 500 драма. До душе мора се признати, да су ове три дације само неки, п то богатији бегови узимали. Така сорта бегова уобичајила је, да им мети морају снабдјевати кућу с једном „куварицом“, која би јела готовила п дјецу надгледала. „Куварица“ је могла бити п најстарија женска. Попова кућа није морала куварицу давали, а сви сеоски тежаци редом су је морали давати.

Кад је бег правио кућу пили неку другу зграду, народ је морао и тада „работати“. Морао је носити било на колима и коњима, било на. себи, а у „тетривану“, беговицу или њихове ствари, кад се удаје бегова, ћерка или се иде ма куд у походе или у илиџе. И то нам је остало од наше старе српске госпоштине. У законику се душановом у члану 1. и 10. вели, да сваки, мали и велики, мора помоћи цару кад крсти п жени сина п кад зида двор или кућу, и да преносе његове и остале тосподе ствари кад куд путује. — Беговима и њиховим субашама, морало је село давати храну кад у село дођу; а Душану свом закону, члан 12., наређује то исто за племиће.

У пријашње доба, што гођ је ишло на издржавање спахија и бегова, није тако осјетно било, као давање арача п вергије. Тад би та господа племићи већином били човјечни, с малим задовољни, вољни опростити неку погрјешку па и дацију кад је народ у каквој невољи, кад на примјер наступи поплава, сушна година, пожар, заразне болести п друго.

У пријашње доба није никад турска рука дохватала поданику краву или вола,а још мање постељу, посуђе, смок, храну или женски накит, да прода, у име наплате парског-државног или беговског данка. Босанци пл Ерцеговци то не памте. Народ овај није знао за ону државну четицу, која се зове „етзекуција“, које су у цивилизованим хришћанским јевропским државама уређене у сваком округу и опуномоћене да сплом данак утјерују, отимајући и продавајући за њ из куће све осим једне постеље п хране, која је потребна чељади за недељу дана. Четовођа босанских усташа, Триво Амелица, пријашњи завтија турски, вели да сеу Босни тако што чинило није ни у очи овог устанка посљедњег, него се је дација изгонила претњом п малим затвором.

Бивало је прилика, да су се спахије босанске и с царевином 60риле за своје кмете, кад је она покушавала, да њихове кмете новим каквим дацијама оптерети. Они би се често са башама и осталим