Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

31

Све што је онда народ теретило, биле су поменуте државне дадије, али и те су биле неосјетне према садањим теретима. Да нас не би ко рђаво разумио, велимо да. је овде ријеч о материјалним теретима, а не политичним правима п теретима; јер у политичном погледу народ је зависио од милости и немилости власти п спахија. као што смот неколико мало час напоменули, а доцније ћемо опширније видити.

Тако је ето стајао народ до 1850. г. са дацијама и са својом државном и привилегисаном господом, а у осталом је сваки могао. своје материјално стање по вољи развијати и лијепо пначе живити. Земље за производњу хране и за неговање сточарства пмао је изобиљно; шуме за огрјев и за грађевине тако исто.

На земљи је народ био не мал као прави сопственик. И ако би се тди год десило, да бег отјера кмета са свог земљишта, то неће учинити, док овај не сабере љетину, с којом ће се изранити до друге љетине. Но то је ријетко бивало.

У сва поља, шуме п луке народ је могао ући; народно благо (марва), могла је свуда пландовати. „Раја“ осталих јевропских хришћанских спахија, несмије ни приступити спахијским шумама, лукама, и пољима.

У том погледу је тад земља. у Босни изгледала као права народна, п само се по имену звала спахијска. За вријеме нашег царевања је то жалосније било. 14. члан душанова закона вели: „планине, што су у земљи царства ми, да буду цару цареве, цркви црквене и властели властељске“. да, народ се не вели ништа, њега, не: држе ни под-а-што, њему не дају права ни мало на. оно, на што он као радник има највише права.

Лов риба и дивљачи није био стављан под закуп п забрану, као код остале јевропске господе п власника.

На со и дуван није био ударен државни непомични теретни камен —- монопол, као код других јевропеких држава, већ је сваки сељак могао са сољу п дуваном радити.=")

Никакве штемпларине нису теретиле народ; он је могао писати и молбенице, и признанице и тестаменте и тужбе и све остало, па без икакве штемпларине. У осталом мало је н било п усмених, а готово ни мало писмених тужби. народ је сам у своме општинскоме „скупу“ готово све своје послове п међусобне зађевице извиђао и намиривао се, јер је нерадо пшао господи да му она дијели правицу, па су ипак крађе, убијства, паљевине врло ријетко бивале. То јеу исти мах и знак, да је народ био више мање сит п задовољан.

Народ није био подјељен на класе. Он нити је био из мјеста у мјесто прогањан, нити је био у задогу даван за неке ствари или у размјену, као што је то на срамоту људства и хришћанства бивало све до велике францеске револуције 1789. год. код свију

35) У књизи „Мопштелба Зегћса“ стоји, да је и стара српска држава узимала десетак од сваког оног, који со продаје. Наравно је тај терет посредно падао на народ, а не на продавце, јер је њему требало соли; а продавач ис– тјераће свој добитак па макар он држави ллаћао половину.