Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

32

Јевропских народа.“-) Бивало је случајева, да по који турски спахија своју земљу препрода или и поклони коме; тада би мети признавали новога бега пили спахију. Но у пСти мах није им се вратило п да се селе, ако не бп вољели код новог спахије остати. Дакле, спахије су могле трговати са земљом, но не са народом кметима. У опште турске спахије и бегови бијаху своме народу далеко бољи, но остале тадашње хришћанске јевропске спахије. Кметови, чипчије ових посљедних нијесу се могли ни иселити камо хоће, а камо-ли оно покретног имања продати без допуштења свог спахије. А у Вука Караџића рјечнику на страни 676. вели се, „да се човјек код Турака могао преселити па једнога села у друго, кад му је драго било, нити му се требало јавити ономе спахији из чијега је села полазио, ни ономе у чије је долазио; кућу своју могао је, продати пли раскопати.“ Народ је дакле код турских спахија био мање него п полу-роб, док је код хришћанске господе — спахија — био правп роб.

Меропеп се у старој српској држави нијесу могли одселити са земље свог господара, ако овај не допусти, па ма трпили п

најгрозније неправде. Чак п по душановом закону имао је спахија

=“) Август Бебел набраја у својој ваљаној историји сељачког њемачког рата (6 Пет децезсће ВацекпКејес“) доста нечувених ужаса, које у Њемачкој чинише спахије у средњем веку, које су биле куд и камо горе од турсвих спахија, па и од самих баша, дахија п јањичара. Било је вашара, вели Бебел, на којима је за један једини дан продавано и куповано по 7000 робова. За робове се, као и за сваку другу робу, плаћао одређени ђумрук. Народ =раја давапа је венецијанским тртовцима у размјену за женске и друге наките.

И СТАРА СРПСКА ГОСПОДА ТРГОВАЈА СУ СА СВОЈИМ КМЕТИМА — НАРОДОМ све једно као и са сваком другом робом; могла су их заложити и уступити коме за дуг. Ропство је било насљедно. Роб је постајао и сваки дужник своме пове-

%рпоцу, кад му није могао на уречено вријеме исплатити дуга. (Ни овог ужаса није било ни гди код Турака) Тако звани „отроци“ махом су робови били, а. ни „меропси“ пи „власи“ нису боље стајали. Робовање није знало за мушко и женско: женско беше роба и роб као и мушко. Тако су опет и племићске жене могле с робом поступати, што су и како су хтјеле. — У 12. п-13. вијеку бијаше се трговина с робљем у велико развила. (О томе су чак издаване уредбе и писани закони. Највише је робља продавано у Италију преко Неретве, Дубровника и Котора. Хум и сва захумска покрајина се тад по свијету у томе нарочито гласала. — Тек половином 14. вијека (1820. г.) издаје дубровачка република закон, како се више несмију нп Срби ни Орпкиње продавати ни купо-

вати. Године 1840. пздаје вијеће исте републике по ново закон: да се ни пошто ке преносе робови из српске државе у Дубровник, нити на друга мјеста и тржишта. — Усљед тога западно-јевропског напреднијег п човјечнијег умовања и осјећања забрањује тако звани „душанов законик“ продавање „отрока“ пи друТих робова ; али ипак не заборавља узаконити законом, да су ти ослобођени (!) „власи“, „отроци“ п други, вјечита тосподска баштина, да је варод у опште као марва, као низ ситнијех динара; он равнодушно допушта, да племићи, спахије раде шта хоће с кметом и-еметицом, кад побегне од зла н потражи себа бољег тосе п живота. : ;

(Дата ова о робовању у старој српској „самосталној“ држави лијело је изипо др. Божидар Петрановићу „Раду Југославенске академије“, књизи 16. год. 1871. а у чланку, који носи назив „О ропству“, што је доцније пи у засебној књизи оштампано.)