Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

закрпу. Силни владалац велике државе живио је у једној простој собици. Ове дарове, које му је народ даривао, давао би опет он на. општу корист народа. Он је сам музво овце, седио на земљи и крпио своје хаљине п обућу, чистио свој стан и у опште служио се сам.“

Таки скромни владалац није изгубио владалачко достојанство ни код свог ни код других народа, него још више га узвисио од свију ондашњих раскошно живећих. ( тога су онп са онако мало војске, онолпке народе у своју државу придобили, завојевали; п некоји су народи својевољно прелазили у ислам, као на прилику : Несторијани, Аријани, Јермени пт. д Демократска мухамеданска вјера, управа п демократски њихови владаоци, били су магнет п спла, која је друге народе п државе себи привлачила. Наравно п то је био један уврок толиком турчењу : Срба, Грка, Бугара, Арнаута, Јермена, Индијана, Перза п других народа.

Међу Турцима није било никаквих виших сталежа, као што је вод Хришћана и Кинеза. уобичајено, заведено. „У исламу, вели „коран“, нема ни кнежева ни спромаха, већ само Мухамеданаца.“ 25) ИМ заиста ни гди није мање спротиње било но код њих. На другом мјесту у корану вели се: „рајска је заслуга пустити роба на слободу.“ Тим ријечима коран је укинуо спахилуке над Мухамедовцима.

ПОРЕД СВЕГА ТОГ ДЕМОКРАТИЗМА У ДРЖАВНИМ И ЦРКВЕНИМ УРЕДБАМА ТУРСКЕ ИПАК СУ СЕ И У НАШИМ ОВИМ ПОКРАЈИНАМА РАЗВИЈЕ ЗАМАШНЕ ЧЕТИЦЕ ДАХИЈА И ЈАЊИЧАРА, то јест, онаких истих зулумћара, какве видимо из историје у Цариграду, Гракији п Србији. Историци веле, да су и први јањичари постали од потурчених Хришћана, и то потврђује народна пословица, која вели: „нема торег зулумћара одпотурчењака.

Било како му драго, елем таке јањичарске чете, које су у Босни познате као „баше,“ чиниле су Хришћанима големе зулуме п неправде. Оне се ни власти бојале нијесу По вољи њиховој ниво од Хришћана, није смио носити црвену капу, обућу и чоју, него је све то морало бити прно.

Добру кућу, угледног коња и добро оружије, није смио Хришћанин имати у вароши на видику таквих Турака.

Хришћанин није смио ни пошто погледати у Туркињу, нити Турчину псовку за псовку вратити.

У варошима, није се могло за живу главу свиња имати, нити их прогонити кроз варош.

Уз рамазан, то јест, ув њихов пост, нити се је смјело пред Турцима пушити, ни јести дању. Четице тих дахија, ако би ноћу опавиле свијећу у хришћанској кући, угасили би је пушкама, а више пута јурну и у кућу. па ако неки скуп нађу, растјерају га и чине зу-

29) У Душанову законику стоји, да су се синови једног народа нашег диједили на неке отроке, меролсе, сакалнике, себре, влахе, властелу И господу. Шо том закону одређено је да се може женити и удавати само по државној ретуди а не по слободној вољи: господски редови од господе, попови од попова, а тежаци, занатлије и трговци тавође сваки од свог реда јер иначе био би кажњен.