Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

лум. Зулумћари, зликовци, људи тирјанске и пакосне ћуди, у сваком друштвеном скупу, збору и договору, уображавају завјеру противу себе п оног поретка, који само њима годи и користи. До душе то сеје догађало у вријеме неког рата с Хришћанима.

Таке сурове п нечовјечне баше што заншту на вересију морало им се дати. У вријеме неког рата бивало је прилика, да по који од њих дође у хришћански дућан, удари нож у ћесенак дућански п тражи по пменце оне ствари, које му требају, а на видику су. Дућанџија је морао потраживано давати, јер пободен нож значи крв ономе, који се успротиви. При таким пригодама падало је боја п крви. Било је прплика, вели народ, да су такви зликовци метали јаје на главу Хришћанина п у њега гађали нишан, и да су своју снагу п доброту свог ножа пробавалп на човјеку. Они нијесу допуштали власти да прима сведопбу Хрпшћанина противу Турчана. „Не може ни сто Влаха противу једног Турчина сведочити.“ Подигли би буну ако би власт томе се противила. Имали су много присталица. По њиховом мишљењу они су — Турци — „царски синови“ а Власи „пасјаковићи,“ раја, која мора покорна бити. — За њих је била јевтина хришћанска глава. И њихова дјеца често би осула камењем пли балегама на друму хришћанске путнике. а најчешће попове и старјешине народа, којп се уљудно носе п коње јахају.

Држава турска покушавала је више пута, да сломије сплу 60санско-ерцеговачких племенића. феудалних вазала п таких баша, дахија, зулумћара. Травнички Џелалудин паша страховито је све босанске јаничаре — „баше“ ловио и истребљивао : њега је народ прозвао „хришћанска мајка,“ ма да јеон био Турчин, па шта више и дервиш турски. Баше су бјесниле по Босни у врпјеме Карађорђево, једно због устанка народног у Србији, а друго с тога, што је Русија тада водила рат у Бугарској са Турском.

Потурчењак Омер-паша 1850. године успио је да сломи животну снагу босанске арпстокрације племићке госпоштине. Тада су ужасно сатрвени п остали Турци, који се нијесу хтјели покорити вовим уредбама државним, и који нијесу пристали да им синови у солдате иду, нити допустити царској војсци да у Босни живи. Тада је на хиљаде њих подављено, потровано п у тешким ланцима на вјечну робију отјерано. Овај је потурчењак њих порушио, али је и народу хришћанском јако наудио, одузев му и ситно и крупно оружје, довев му солдатију и читава јата нових чиновника, уредаба, канцеларија п пискарања, што је народу још веће дације на врат това-= рило. Алп тако је свуда п увјек бпвало п бива, ђе таки солдачина и којекакве незналице народу нове уредбе п законе постављају без договора и без питања и одобрења самог народа. |

До душе по сили ондашњих јевропских догађаја (године 1850.) и по навали тог оштроумног потурчењака, тад су турска државна, Господа, као што смо раније видили, учинила неке реформе у својој држави, ко ђоја, за „срећу п благостање свога драгог народа“ - ..