Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

сву, што је у свијету видимо: ти људи рађају се у сиротињи, раде и подижу грађевине и све израде човјечанске у оскудици, туги и невољи; болују и умиру у големом јаду и жалости. Шта више, њима се на велико ругло људства и цивилизације не да право ни да буду изабрани за посланика, нити да бирају посланике, под господским Фарпсејским изговором : „да они нијесу вјешти за. државне послове!“ ... Дакле вјешти су били основати и створити све грађевине на. свијету, а нијесу вјешти, да за, себе уредбе граде. Неправедно то подметање радницима, само је за то измишљено,

што су владајућа господа рада и даље остати у своме господству, поред њихове утруђености, невоље и понижености ; одкуда је и поникла, ова пјесма :

„Радни свијет у невољи пвили,

А господа пландују у свили,

Ал диће се сиротиња раја,

Злато, свилу да трутам отпара“ ит. д.

У вријеме рата или ма каквог кулука државног, господска правда изгони народу, сиротињи и посљеднег и најнужнијег коњичка да аргалује држави. Бујни и јаки хатови владика и осталих великаша остају код куће недодирнути, да, се господа на. њима, шетају. За то су их господа задржала, а сиротињи су одузети за, то, што је спротињска породица од кирије коња и кола живила. Аво им то једино имање, тај цигли приход пропадне, онда сва, породица мора у безкућнике, у просјаке . . .. Господа им тад с презрењем веле: та лијења и пјана рита, неће да ради, па, ето до шта је дошла, А кад би било правде, требало би да се прво одузму коњи и хинтови господски и да се употребе у аргатлуку, господа то не би ни осјетила и да пропадну, јер имају велике плате, нагомилана богатства, па би као и прије остала, у добром слању. не би пошла у бескућнике, не би постала рита и просјаћ.

Тако исто и с рањеницима и сиротном Фамилијом оног, који у рату погине. Државној господи и њиховим фамилијама у том случају се одређују обилате пензије, па ма и онако богати били. Спротињи, ма како сиротна била, не одређује се пензија, не даје се нужна помоћ; она мора тршшти оскудице и просити, па је за то господа зову „ритом“ и „скитницом.“

Али државна господа и њихове удворице увијек говоре и доказују, како је нужно одређивати велику награду чиновницима и чувати их, да не падну у сиромашно стање као бајати за то, да се угледно носе п тако уливају код народа већи решшект — поштовање, а и за то да не буду подмитљиви и по томе неправични и т. д. Они још веле, да ће се господа чиновници, ако буду добро награђени, више бринути за благостање народа и срдачније заступати његове пнтересе. — Таким би мислиоцима, требало овако одговорити и њихова намјерна извртања истинске ствари оборити : турска, Францеска, мађарска и руска господа чиновници имали су у новије доба велике плате и баш су господски уживали, па и опет никаква поштовања у народу немају, а судили су п суде