Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

бина и копитњака упрвљану воду. — У јесење доба подносили су големе планинске ладноће, кише, сушњежице, вјетрове, влажна и магловита времена и непогоде, што их је онако уморне и гладне из темеља измождавало п сатирало. — У зимње доба, пред мојим очима, падали су у несвијест полу-укочени од тешке зиме и ладних вјетрова. — У прољетње доба, газећи непрекидно блато и мочваре, час хитајући на врат на нос уз и низ клизава и стрма брда, посртали су и подлегали под теретом нампрница, или рањеног и од умора, изнемоглог садруга свога. — И за све то време трпили су самртни умор од неспавања п марширања. Глад их је неки пута до тог догонила, да су морали јести буково и глогово лишће, и церову кору, да бар тиме глад мало утоле. Голотиња је тако велика била, да су многи боси по каменитим и трновитим брдима п долинама тамо амо хитати морали, да овај пили онај задатак изврше. Па чак и у зимње су доба, већином у чету п у бој ишли у пола издртим аљинама, или у самој кошуљи, гаћама и кратком гуњчету... Гледећи јаде ратних ових мученика, слободе, и камен сињи би морао процвилити.

На кратко рећи: револуционари су подносили страовите оскудице и издржавали у пстини мученичку борбу, а босански нарочито, јер нијесу имали ни на којој страни слободног земљишта за опрему п организацију, за одмор пи промјену, за набавку и доставку ратних намирница. И то је главни узрок био, те је посао у Босни доста траљаво ишао, те босански усташи не одржаваху значајне побједе, као здружени Ерцеговци, Црногорци и Бокези, којима за, леђи стојаше независна а. братска Прна Гора и Бока Которска, осим тога у помоћи обилати број добровољаца не само из обију тих наших покрајина, већ и из Талијанске, Русије п Орбије. Готово п сва материјална, помоћ од свију словенских п несловенских одбора, слана ја тамо, а новац је главни чинилац успешног ратовања, 7“) Босански устаници нијесу

32) ИМ поред свеколиких толиких тодемих невоља, мука и оскудице, што је народ, у име ослобођења подносио, опет су неки управљачи овог устанка, трошили из касе одређене на усташке цијели, дневно више за своје »изврсне« цитаре, но што су усташи на, све своје дневне намирнице. И таке људе није ни мало гризла савјест, што закидају и краду којом год приликом могу од усташњих новаца, у доба, кад борци подносе големе оне оскудице, муке и невоље.

Ни црквена господа, они »>добри пастири народа«, »чувари морала и стада христова« и »слуге бога и олтара« нијесу се боље показали у овоме дјелу народног ослобођења. Владике, митрополити и њихове проте не само што усташе нијесу подпоматали, него су јавне окружнице писали и свуд по мирним крајевима народу шиљади а и сами у судницама, зборовима и црквама читали: да сваки мирно, у царском здрављу, своје послове врши, и да ни где пе под“ помаже нити ступа у коло усташа, који су — веле свети оци — одпали од бога, и народа, који су погавили закон и цареву част и власт; који су устали против престола и „династије“ ит. Д. ИТ. Д. Ово дјелање поповско је ужасно за све оне, који знају да преставник јеванђеља — Христос бјежи од угњетача и варалипа народних, па се дружи са радним и сиротним свијетом, и орани истину и правичност, те због те борбе долази на крст. А садањи преставници Христа и јеванђеља, фарисеји и Фанариоти, друже се најрадије са опима, који највише власти и богатства имају, а радни и угњетени народ не држе ви под-а-шта. Христос одаше изложен свакојаким често патњама и учаше свуда и на сваком мјесту, да што више разбукти буктињу свјетлости, како би народи што јаче уви-