Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

никада из тих узрока били кадри скупити и наоружати један табор, који би бар 6000 људи на једном мјесту имао. Нису много боље у том пошљедњем ни Ерцеговци стајали, јер је било доста племена (Шаранци, Језера, Пива, Рудине и Зупци), која су вољела турску управу но црногорску, коју су им као будућу државну њихову указивали. Шта, више, и ту у мал се устанак стишао био није; он се опоравио тек онда, кад је дошло 500 Црногораца у помоћ, и кад бијаху у народ пустили глас, да ће „господареви“ перјаници све, што се устаницима не придружује, попалити побити. Тако се устанак одржао п почео успјевати; али ипак број усташа ерцеговачких није био ни у десетину онолпки, колики се по новинама гласао. Лажи су теу свијет пуштале оне „славне војводе“, што спјеваше пјесму вјечног покоја имању и грађевини манастира Дуже, и други плаћеници. Тек кад је Црна Гора у отворен рат против Турака загазила, учествовало је кад кад у бојевима Ерцеговаца 5— 9000, са 15 — 90.000 Црнотораца. Са устаницима православне вјере, било је п римокатолика. „шокаца“. У Босни је њих са устаницима на Прологу према Лијевну било на 300 друга, а у Ерцеговини нешто више, п ту заузимаше земљиште у Љубушкој око Неретве п далматинске границе. И тамо п амо су Шокце већином предводили Фратри њихови, али свјесни свећеници народа и више људи свјетски но мантијаши најобич-

дили и сазнали важно начело слободе п правичности, — а онну злату и свили на хатовима и интовима раскошно шетају и оснивају царство мрака, утврђују и учвршћују темељ тиранији п неправди. Христа вјешају зало, што проповједа народу истину и брани му права, а њима вјешају ордене на прса за то, што се противе истини и вољи народа; Христу мећу трнов вијенац на главу и пробадају му ребра копљима, а они носе митре и круне са златом и дијамантима; и Христу тецијаше крв млазевима са оног мјеста, „гди добри пастири“ данас пришивају и носе тирјанске ордене. — Они први требало би да стану у борбу за ослобођење своје пастве, свога раниоца, у борбу за. истину им правичност; а гле! они су свуда и свагда на мегдану, да одрже своје господство, на мегдану против светих врлина, које Христос учаше. Они називају себе „слуге бога“, „намјесници Христа“, но у ствари бијаху они увијек и свуда готово сви из реда добре слуге народним угњетачима и Бјерни намјесници крштених и некрштених султана, паша и богаташа. Они говоре како посредују између бота и народа и како моде бога да даје свијету срећан, миран и благодетан живот; али народ још никада и ни гди није уживао тих срећних и Олагодатних дана, већ је од искони вијека до данас, час једне час друге несреће и неправде трино. Шта више, они нијесу били кадри ни за себе измоанти храну, стан и одијело, већ су од кад су, о крвавом зноју народа живили, па чак и раскошовали. Они увијек говораху народу да трпљиво сноси неправде. велећи: „трпљен спасен“, а историја људства не показује ама баш ни један једини примјер, да је икоји народ био ослобођен и спасен од угњетача и крвопија, попуштајући и ропски трпећи њихова недјела. Они непрестано тврдише народу над главом: >покоравајте се властима, јер је свака власт од богас, те су га тим навикавали на срамно ропство и учили га да попушта неправди и Зау, и тим чинили, да се зло и неправда још више шири и развија; а света би им дужност била, да су учили: доле са тиранством! у бој против неправде ! на среду са истином! ( тога их сам прости народ сматра као неку несрећу своју, па кад их сретне на путу баца сламу за њима и шта не ради, п већ их је осудио да ће бити на дну пакла диреци: гњев народа и потометва људског судиће им најгрознији а најправеднији суд....