Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

85.

с народом учествовала у борби сва државна црногорска господа, па ни сам владалац Црне Горе. –

Савезни прногорско-ерцеговачки рат и српско-б0осански назваћемо савезна револуција српска, и ако у њој није учестовало све Орпетво у цијелости; од аустријских Орба притекло је у помоћ на двије и по хиљаде добровољаца, као што су ми показали „мјеродавни људи“ у Србији, што је мадо према големој ларми и очекивању. Остало Словенство према свом големом броју, још се мање са пошиљањем добровољапа одазвало: поред све новинарске ллрме и кафанских здравица и израза симпатије, није ип 6000 људи Орбима у помоћ опремило, међу којима бијаше око три и по хиљаде Руса добровољаца: шта више, увјераваху ме мјеродавни људи, да је толико руских дратовољаца тек циркулисало, ал их је у бојевима мање учествовало. Кад би човјек судио по гласовима новинарства, јевропског. би рекао,е се у Србији борило својевољно на 50.000 Руса. Бугари, српски од истока први сусједт, који су имали у овој борби исте интересе као и Срби, ни из далека се нијесу по потреби и дужности одазвали. До душе руско санитетско друштво „првеног крста“ било је од големе помоћи нашим рањеницима п научило је Србе многоме које чему, што српски доктори и академици нијесу зналп у земљи нашој уредити. У том марљивом и братском понашању женскиње руске одлично су се показале. То су већином биле „комунискиње, социјалистке“ или „нихилистке“, како их у Русији зову. Српски рањевици и уопште болестници дуго ће се сјећати њихове сестринске нете и услуге, Међу не-словенским добровољцима било је највише Талијанаца, па све самих Гарибалдоваца — републиканаца и сопијалиста, који, пролазећи кроз Котор. кроз Дубровник и Биоград, узвикиваху по талијански: живио Гарибалди! живила комуна ! „Утуаф Ссалрајф, Ууаб Сотппа!“

„Браћа“ Хрвати, први српски са запада сусједи, постали су српски непријатељи, како се устанак ерцеговачко-босански претворио у савезну српску револуцију, која је прогласпла борбу за ослобођење и уједињење Српства. Дотле су до душе радије гледали и по својој сиротној могућности и потчињености прилично потпоматали босански устанак. Али чим је ратујућа странка српска таки програм отворено пстакла, п чим Ерцеговци прногорску а Босанци српску владајућу династију и за своје владаре прогласише, што је учињено по упуству и потстицању са стране: онда они (Хрвати) постадоше отворени противници српској савезној револуцији пи ладни према босанском устанку.

То се јасно види из оне изјаве великошколаца, ђака хрватских („хрватских младенаца“) и осталих „Обзорових“ дописа и чланака. Тамо они не спомињу и не виде у српској савезној трајућој борби ни Срба ни српске револуције, већ спомињу Хрвале и хрватску Босну, коју пошљедњу назваше „драгоцјеним каменом из круне хрватског краља Звонимира“. Тим су показали да желе