Istorija jednog francuskog seljaka

239

радницима. Ономе, ко тако говори, ја бих имао ово да кажем: Сећате ли се, ви, браћо, оне пословице, која вели: „од своје муке праведне нико није стекао дворе камене“. То је чиста истина. Од куд саду наше Француске господе и каишара онолико богатствог Да ли им је то од очева и дедова остало, или су то сами стекли2 Једно од тога двога мора да је. Ако им је остало од очева и дедова, онда су њини очеви и дедови каишарски стекли. Њини су очеви и дедови дакле отимали од ваших очева и дедова, као год што и они грабе и отимају од вас. А ако су они сами стекли те паре и то добро, онда мора да су они сами то некако искаишарили. Ево узмите на прилику једнога мајстора. Он, да рекнемо, закуне се и реши: „ајде, оћу да радим што год више могу, не ћу да пијем и да трошим паре, оћу да живим што се може бити са омање, па тако радећи да ако стечем толико да сазидам камене дворе и да подитнем вабрике“. Дед сад ви мени кажите, да ли ће такав човек заиста моћи да стече толико пара, колико му треба да подигне камене конаке и велике вабрикег Јок брате! слободно знајте, не ћете их стећи ако не стане каишарити и давати паре под интерес, гулити од когагод може, и колико год може, јер: са своје муке праведне нико није стекао дворе камене. То један пут за свакад упамтите и знајте.... ј Ето с тога, браћо, све вабрике, сво имаће да пређе у руке радника; у руке оних, који све то и зарађују. Радници сами треба и газде да буду. Само с почетка, браћо, док се мало људи не навикну на тај поредак, ви треба добро и оштро један на другог да гледате, те да се и међу вама не нађе по неко