Istorija jednog francuskog seljaka

23

доба. Упалим ја вењер па погледам кроз прозор, а оно мрак, боже, не видиш прет пред оком. Звижди ветар, а мећава веје ли веје. Права несрећа! Очепам капу, а дрктим као прут. Слушкиња изађе те ми отвори капију, паје за мном опет закључа. Преда мном пуста улица, нигде живе душе! Около све сметови — беле се ка; куле. Ништа се не чује, као да је све помрло. Чујем тек негде близу арлуче курјак. Све ми жмарци подилазе под кожу. Страота! Стружем по улици, е мислиш сто ме бесова гони. Вењер ми дрхти у руци. драци од вењера падну и осветле, час крај кровином покривенога крова, а час опет рупу на нечијој уџери; а из рупе вири слама, којом је запушена, па је попало иње. На крај улице видим нешто промиче. ... јаој... то ће бити курјак! Те тако једва жив дотрчим кући. Отац још будан, чека ме. „Шта радиш до садг“ пита ме отац — „јамачно си опет слушао како новине читају г“ „Јес, слушао сам, тата“, одговорим ја, па се увучем у постељу. Ја сам спавао с браћом и сестрама у једној великој старој сандучини. Место простирача било је натрпано у овај сандук сувога лишћа, а кад је већ много студено, покривали смо се одозго свакојаким дроњама... Браћа спавају. Лепо се сатру јадници идући дању од врата до врата за парче леба. А ја дуго, дуго не могу да заспим. — Све елушам како на пољу уји ветар и како урличу курјаци.

П.

До тога доба ми за кромпир нисмо били ни чули; нигде ти те ране није онда било у нашој земљи. А ви знате да је кромпир добра вајдица, по некад по-