Iz moga ratnoga dnevnika : (zabeleške iz ratova 1912.-1918.)

попа

> – о»

Оперативни је део Штаба Врховне Команде већ трећега дана од пробоја — 18. Септембра — бпо пребачен са Буковика у Драгоманце, а на правцу друге армије,

За време бављења штаба у Драгоманцима Врховни Командант је 26. Септембра, обилазећи прву армију око Прилепа, а не говорећи никоме ништа, навратио у штаб ђенерала Бојовића у Тројацима, После добивених потребних информација, а не нашав њега, кренуо за Прилеп, где је имао да обедује и још по подне стигне у Драгоманце. Баш у томе моменту стигао је ђенерал Бојовић, долазећи са положаја. По пријему рапорта Престолонаследник га је поздравио као нашега четвртога Војводу. При повратку за Драгоманце између Прилепа и Битоља тога дана, наишао је на прву од познатих Му и ослобођених породица, на угледну тетовску породицу Богојевића. Он јој је пришао, задржао се у разговору н интересовао се за тероре Бугара по Тетову и тетовској околини. ј

3. Октобра Он је морао најхитније аутомобилом отићи у Солун, где је имао да да Његову реч при склапању уговора по капитулацији Бугара, чији су делегати становали само неколико кућа далеко од Алатинијеве виле — привременог Престолонаследниковог двора у Солуну. Већ четвртог Октобра, пролетио је кроз Битољ да заноћи тога дана у судској згради у Прилепу.

Таман што се успело, да се већ једном ухвати сталнија веза са, армијама из Штаба Врховне Команде у Драгоманцима, а Врховни Командант нареди да се Штаб одмах крене и инсталира у Прилепу. Још док су те инсталације и везе са армијама, а које су већ превалиле Окопље и Штип и примале оружје од побеђених бугарских армија, биле. у раду, Врховни Командант и Његов Начелник Штаба Војвода Мишић хитали су Царскоме Скопљу.

Страшан је био тај пут, По суморном јесењем дану а преко покиданих жица и оборених запаљених бандера немачке ваздушне железнице, која, је везивала преко Бабуне Прилеп са Велесом, и по исквареном и осутом бабунском путу, кроз иначе страшан а овога дана пуст Велес, ауто је јурио раскаљеним друмом за Окопље. У једном аутомобилу били су поред Врховног Команданта, Његов Начелник Штаба Војвода Мишић, потписати и савршени, хладни и озбиљни шофер Престолонаследников Турније. Нико све на путу није срео, само на 20 километара од Велеса а. од правца Скопља наилазила је једна непрегледна дугачка колона, по: беђене бугарске армаде. На челу њеном ишли су фијакери, они нама, познати стари и офудани још турски скопљански фијакери, пуни, управо препуни бугарских официра свију чинова и родова. За њима ишли су бугарски војници без оружја и војничких ознака, поцепани, преморени, бедни и тужни, Они су шљампали по блатњавом путу гредећи ка Штипу и хитајући Бугарској да јој донесу вести о срамној капитулацији. Журили су, да би се што пре извукли из земље, која није била, нити ће икада, бити њихова! За чудо, ишли су у реду, у потиљак, мирни као стадо оваца, јер је у иптању била, бојазан за њихове главе, а за недела, жртве и костурнице у српском поморављу, по Врањи, Сурдулици, Топлици и

== 5798 =