Iz nove srpske istorije

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА И СРБИЈА 127

волуције, његов син, према коме постоји у народу латентна симпатија, био изабран за владаоца, или бар да би његова појава изазвала грађански раздор.“ У осталом, ма на какав начин да буде окончана Милошева влада, Русија се, по мишљењу Хоџесовом, могла надати да доведе Србију под свој утицај, Када ба се једном њен утицај ту угврдио, Босна, Бугарска и друге турске покрајине зависиле би од ње; она би имала само да нареди општи хришћански устанак, па да једном за свагда буде свршено с Отоманском Царевином. Милош се так-, мичио са Русијом око утицаја над хришћанима у Турској, и његов углед био је код њих тако велики, да је, у интересу свих сила које су насупрот Русији браниле целокупност Отоманске Царевине, лежало да подупиру Милоша и да не даду да се руски утицај утврди у Београду било непосредно било посредно путем установе Савета. Порта је требала да га веже за себе на све могуће начине. За Порту је Милошева верност била драгоцена, јер јој је давала у великој мери ону сигурност коју Порта не би више уживала, ако би Милошеви непријатељи дошли на владу. Милош би такође могао помоћи Порти у сузбијању рускога утицаја у Бугарској и Румелији. Али, остављен сам себи, Милош вије могао ништа учинити. „У његовом народу била је дубоко усађена предрасуда о свемоћи Русије.“ (Он није имао „са другим страним државама један чврст савез који би му допуштао да буде равнодушан према руским понудама, или да не води о њима рачуна.“ Такав његов поступак могао би, аод постојећим околностима, бити по њега фаталан.1) а

7 децембра, Хоџес је писао лорду Палмерстону; „Накога нема у овој земљи који би, на Милошевом месту, био у истој мери вољан да тражи савез с Великом Британијом противу Русије, и уолште био тако расположен да ради сагласно са жељама Влаце енога Величанства.“ 14 децембра он је

1) Хоџес Лему 2 новембра 1837.