Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

ЋЕРИМ-АГА 15

детињском наивношћу младог Уроша — и сетих се: да је сада Скопље опет Србиново; да је Косово покајано, — и да сам ногом ступио на свето тле — Душанових Двора !

Дужност ми би опредељена тамо, на крају вароши, међу турским живљем. У први мах осебах се нелагодно: бити стално међу Турцима; али доцније се навикох — па и спријатељих са њима; управо, ја их и заволех. Годила ми је на први поглед она њихова безазлена душа; њихова оданост вери; меланхолија која их обвијаше и као нека душевна утученост, која се свакоме од њих на лицу оцртавала и речито говорила: шта то биг Одкуд Срби овде 2...

Рано, у праскозорје, слушам песму муезинову, да се кратко настави у подне —- и у вече, у „јацији“, понова забрује кроз тиху ноћ, преко мистичних скопских улица, арапске мелодије, са високих мунарета...

Трудих се, да их што више познам. Склапах пријатељства, улазих у њихова друштва; одлазих свакога понедеоника и петка у њихове „текије“ '), „Руфаиу“ и „Султан Емирову“, тамо се спријатељих са виђеним „шеицима““), нарочито са симпатичним Расим Кадријом — и постадох неодељив од њих... Они ме сви заволише и радо примаше. Уверих се: да са људима увек треба лепо, па ће те они поштовати; а, ево, где ми и Турци и своја врата на умиљату реч отварају...

Мој пријатељ, шеих Расим, био је као нека спона између Турака и мене. Свака беда појединца, преко њега је мени саопштавана и ја сам је увек свесрдно саслушао и по могућству ублажавао. одклањао. Они су сви били благодарни и није

1) Текија, где се дервиши моле Богу. 2) Шеик, старешина дервиша; најстарији дервиш.