Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

32 МИХ. М. ЂОКИЋ

људа; крупна, развијена, кошчата и по нарави необуздана... Са црним, великим брцима и сав маљав по телу. Руке су му биле дугачке, готово од хвата. Носио је старовремско одело. На глави је увек имао висок „алев“ фес, са дугачком плавом кићанком, која је падала низ леђа, преко широког, као крв црвеног огртача, који је при јахању покривао целе сапи коњу. Његов, увек мрачан, поглед, са надвијеним, косматим, црним веђама, које су скривале крупне сјајне очи — није нико био у стању да издржи, а да очи земљи не обори... Па ипак, кад Кара-Миџа изађе из вароши, ражљути и разигра свога коња преко вашаришта, тамо, ка Роготу, милина је била погледати га, како као прикован седи у седлу! Широки огртач, лелуја ваздухом завитлан, а обасјан сунцем, прелива се у разним бојама; а као небо плава кићанка, високо одскаче са његових широких рамена, стапа се у боје од огртача — и бије тамоамо... Никад без оружја није ишао. Његови силави свакада су били са пуним кремењацима, а преко рамена је чешће носио и дугу, танку „шешану“, а у десној чизми, с поља, велики, оштар, дворезни нож... Није се женио, јер је био мрачне нарави и увек готов на кавгу и бој. Сем вина, које је пио у великој количини, да су о томе и приче остале, никакво друго пиће није пио. Кад се добро напије, он обично појаше коња, ражљути га оштрим бакрачлијама, суне низ улицу — и улети са њим у прву механу на коју наиђе! Све из ње прсне куд које. Тешко оном, ко му противстане; тога обично у поњаве кући однесу. Због овакве његове осионе нарави околина га је прозвала: „Кара-Миџа“... Црни Милосав... Кад он протутњи на коњу кроз улице, сва се варошица затвори... Ћепенци на дућанима само залупају и све стукне у друге одаје, само да се са њим не