Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

КАРА-МИЏА 31

гови од мене као од поманиталог... Кад се сит неког наударам, а нарочито, кад тај јадник побегне окрвављен, ја се тек онда смирим. Онда после једног минута ја се и са свим стишам и на све заборавим. У оваким тучама и ја нисам остајао без исета... Имао си право, кад ми мало пре рече, да ми је на глави мапа оцртана... Ево, на, види: дај прст и пипни по темену; сво је излупано. Ова велика бразда, што је сад на средини напипах, то је од цигленице, кад се потукох са неким рибарима, доле на Дунаву. Тада су ме и кући однели, готово полумртвог... Кад ме је покојни отац видео, боно је јекнуо:

— О, крви Кара-Миџина! Докле ћеш да гушиш и трујеш читаве низове наше фамилије!...

Упамтио сам ове очеве речи; оне су ми стално у ушима звониле, и кад мало прездравих, ја га нађох самог у нашој башти, где нешто чепрка око цвећа и замолих га да ми каже, зашто је онда, кад мене испребијаног донеше, помињао неког КараМиџуз2 (Отац је тада био добре воље; нежно ме погледа. — Хоћу да ти причам! Најпосле, и потребно је да ти то кажем, јер треба да познаш „нашу несрећну крв“ — па да се, колико можеш, бориш са њом .. и не даш, да те она превлада! Јер ако не будеш јачи од ње, ако јој се не одупреш изгубићеш главу, а можда и нешто горе: отићи ћеш на робију или Кајабурму...

Узбезекнух... Очеве ме речи готово уплашише, јер их је он тако полако и убедљиво изговорио, да се оне упише у душу моју... Ја га даље нетремице слушах:

— Још мој покојни отац причао ми је, синко, да смо у нашој фамилији имали једног рођака по крви, који се звао Милосав. То је била огромна