Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

ЗА МИХ. М. ЂОКИЋ

— Знам, оче; памтим шта је било са оним сељавима и како су они прошли, кад си ступац из њихових кола ишчупао и чуда са њима направио... Сећам се, и кад оно, пре извесног времена, пођосмо колима до Бањичког Брда, да се провеземо, а наш „алат“, кога си ти силно волео, застаде код „Стефановића механе“, па даље ни мрднути... Ти га шибаше, и у маху, кад ти то досади, нареди ми да се скинем са кола, стаде пред јадног „алата“ и свих пет метака из свога револвера сасу му у чело! Бедни наш „алат“, пропе се и паде мртав између колских руда...

— Да, да, синко, тако је било... У оним моментима, као и у многим другим. наврла је у мени крв нашег несрећног Кара Миџе... Учиних оно, зашта се кајем и сада.. Али, ја то нисам свесно урадио, већ онда, кад је то заповедила „његова крв“... Па и ти, дете моје, страдаш од те немирне крви. Ево, види какав си: сав у фачле и фластере! И у теби она струји; само, све ми се чини, још јаче но код мене... Ти се некако „изметну“ и поста одсечена глава Кара-Миџина. А тако се и прича: да се предци јаче појављују у трећем и четвртом појасу... Али, — ту ме добри мој родитељ нежно загрли, засузи, па полако рече: где она да се сва у тебе сручи... јадно дете моје...

Хтео сам да дознам, шта је најпосле било са нашим несрећним претком, па га прекидох и запитах: — Молим те, оче, кажи ми, шта је најпосле било са нашим Кара-Миџом2

Уморан и невесео, отац ме благо погледа и продужи: —- Јадни Кара-Миџа, јер њега ипак треба и жалити — уби једне године на нашем вашару, готово низашта, председника општине, и би осуђен на двадесет година робије у тешком окову. Отац