Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

КАРА-МИЏА 35

ми мој причаше, да је овде у казамату и умро... Управо, он и није умро природном смрћу, но је на спавању премлаћен оковима са ногу других осуђеника, који се договорише, да га једне ноћи убију... Свима је њима био досадио, јер их је за мало зашта све од реда тукао! егова бујна природа, спутана у окове, још је несрећније делала, те је био све свирепији, па су његови другови муке са њим мучили, — и најпосле му и главе ДОШЛИ....

— Потребно је било, да те прво упознам са мојим претком, Кара-Миџом, — да би могао мене познати, па тек онда дати суд о мојим поступцима... Ја и ти смо већ давно заједно: ти као полицајац, а ја као вечити кривац... Затварао си ме и кажњавао небројено пута; али никада као лопова и варалицу, но све због моје бујне природе и „зле крви“, која ме гуши и не да да овај кратки век мирно проживим... О, да знаш, како су по неки пут тешки часови, што их проживљујем> Борба између мене и овог мог несрећног претка, Кара-Миџе, који се уселио у мене, у крв моју, и господари мноме, — тако је грозна и тешка... Покојни отац рекао ми је: одупри му се! И ја то чиним; чиним врло често са таквом енергијом, да јој се по неки пут и сам дивим! Знаш ли, болан, да наступи час — кад и по неку увреду отрпим !... Чуј, ја је отрпим!... И кад Кара-Миџа почне „одоздо да ради“ и да ме подиже, — ја му се одупрем; тешко, врло тешко... Борим се са њиме, у себи самоме, више и теже, него ли са читавом поворком — твојих жандарма... Он наваљује, управо наређује: удри, уби! Одупрем се њему; одупрем се крви својој, која ври, кључа! (Ох, та то је исполинска борба, којој је мало ко

3»