Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

ПОТЕРА 68

===

њихових бедара сагледам завежљаје са хлебом и намирницама. Обично иду у групама, сачекују се по угловима улица, довикују, слободно, јасно; смеју се и задиркују... Душа им је чиста, радна, искрена... Па зашто и да стрепе2 Од кога да зазиру 2

— Иду: да на жуљевима својих руку зараде кору хлеба себи и својима...

Дубином душе своје поштујем их. Склањам се од њих; отпраћам их погледом... Продужујем. Чепркам по угловима кућа сумњивих. Хоћу да истерам оданде нераднике и лењивце, који дан претварају у ноћ — и да им пр:том покажем оне поштене раднике и раднице, који већ замичу за углове улица... Ако успем у томе, чини ми се, нигде задовољнијег створа...

Сретам трговачке момке са завежљајем кључева. Иду, звиждућу, журе с ноге на ногу, да само што пре стигну своме дућану, да збаце капке, да га отворе — да то само пре њих њихов сусед не учини... Наилазим већ поред неких, који држе у рукама мотке, којима се повлаче гвоздене „ролетне“, смеше се, поздрављају ме... Одмах за тим почне се напољу износити еспап: конопци, метле, бичеви, кудеља; а испод овога наслажу лонци, тестије, ћупови и остала грнчарија... Тамо мало даље, дечаци слажу крупице соли, котрљају поребарке округлу бурад са плавим каменом и катраном...

Продужујем даље... у души задовољан, што нема ни једног беспосленог типа, који би ме забавио...

Из малих, сниских, узаних дућанчића, обично подигнутих у великим двокрилним капијама, чује се учестана лупа: крпач обуће наместио већ камен на своја колена и по њему чекићем тањи парче ђона...

Пролази крај мене група грађевинских радника, „цимермана“, Пољака са лулама у устима, а преко